Palata pamćenja

6. Sanjarija

Isprva od nje je poticalo samo cviljenje.

Drhtavim rukama obgrli svoja kolena i spusti teme na njih, zgranuta i potresena onime što je pre nekoliko momenata učinila. Tako sklupčana sedela je u podnožju svog kreveta i razrogačenih očiju posmatrala telo lorda Aga koje se polako hladilo. U tim iskasapljenim trenucima rastrojstva gotovo je zaboravila i da diše i mogla se zakleti da je videla kako lord Ago trepće i slabašno krklja. Nije bila sigurna da li je to stvarno ili samo plod njene mašte, kreacija njenog uma koji se sada poigravao sa njom.

Pomahnitalo je skočila na noge i obmotala ustreptale prste oko igle koja još beše u njegovom vratu. Čula je šištanje, nesumnjivo je čula. Stežući prste oko igle toliko snažno da je nokte zarila u dlan i osetila prigušeni bol, naterala je sebe da iglu iščupa. Krv je sporo potekla. Čučala je kraj njegovog trupla toliko blizu da je sada mogla prebrojati svaku njegovu trepavicu koja je slabašno lelujala. Prestravljena, Riona zabode iglu još jednom u njegovu žilu na vratu. Lord Ago se nije pomicao.

Bedne, kukavičke suze mutile su joj vid dok je gledala krvavu iglu na svom podrhtalom dlanu. Potrčala je ka ogledalu i gurnula je munjevito unutar jedne drvene kutije na komodi koja je služila za čuvanje vrpci. Zaklopila je kutiju uz gromki zvuk i prigrlila je, stežući je čvrsto uz prsa. Potom se bacila na kolena i otpuzala do kreveta te gurnula kutiju skroz ispod, prekrivši je tkaninom koja se nalazila kraj njenih nogu.

Uradila je ono što je morala, tako je tešila sebe. On bi njoj uradio nešto zasigurno gore od smrti a ona nije želela da nosi to breme na svojim plećima. Premda stoga je navukla ono još teže i milion misli su joj se rojile u glavi.

Šta da učini sa njim? 

Krivila je vrat da ga osmotri, da se uveri da on neće razrogačiti oči i zgrabiti je, da joj neće nauditi. Nemo je gutala želju za plačom koja ju je gušila i skupljala se u dušniku. Tromo i nevoljno se pridigla i savila kičmu kako bi ga uhvatila za ramena. Telo mu beše teško i labavo, mlako na dodir. Svom snagom, uz duboke uzdahe vukla ga je po podu svojih odaja ka vratima, ostavljajući za sobom krvav trag. Osetivši resku bol u plućima naglo ga ispusti i kroz vazduh se prolomi tupi udarac trupla o kamen.

Otškrinula je vrata osluškujući sada sve tišu melodiju i zamrli žamor uspavanih gostiju. Na hodniku nije bilo žive duše. Osvrnula se kako bi bacila još jedan pogled na leš lorda Aga koji je stajao iskrivljen na onom mestu gde ga je ispustila, raširenih udova. Žurnim korakom vratila se nazad, uhvatila ga za ramena i sa naporom nastavila da vuče sve dok ga nije odvukla do jednog ćoška hodnika koji beše okupan mrklim mrakom. Sve vreme je paranoično vrtela glavom ubeđena da čuje glasove, uverena da će svakog trena biti uhvaćena.

Kada ga je spustila u ćošak, suprotno razumu ostala je još nekoliko momenata da ga pogleda tako bednog, sa rupama u vratu, razjapljenih, bledih čeljusti i očiju širom otvorenih. Gnev joj najednom preplavi celo biće i ona ga šutnu u stomak iz sve snage, kivna što ju je tako nisko stvorenje nateralo na tako okrutan čin.

Sledeće sekunde trčala je natrag u svoje odaje i zalupila vratima a ipak kao meru predostrožnosti pogurala je komodu ka njima kako niko ne bi mogao da ih otvori.

»»————-　⚜　————-««

U osvit zore, kao po satu petlovi iz staja se veleglasno oglasiše. Za njima u stopu pohitale su i neke od manje srećnih sluškinja koje behu zadužene za rasklanjanje nereda koji je ostao od prethodne noći. Uglavnom su to bile starije žene koje nisu prisustvovale proslavi i nije im padalo teško koračanje uz ledeni dah zore. 

Jedna od njih, krhka starica prosedih, crvenih vlasi gazila je otežano hodnicima i u pletenu košaru koju je stezala u desnoj ruci smeštala zalutale pehare, polomljeno staklo i ostatke hrane. Sve vreme je s pažnjom gledala pred sebe, nastojeći da za njom ne preostane nijedan trag prljavštine. Iza nje je pevušila jedna žena koja je klečala na kamenu i trljala mrlje od prosutog vina.