Na bojnom polju negde u drevnoj Skitiji, dva stoleća nakon Hrista, ogrezla u krvi i čemeru iznedrila je figura devojke koja će ustalasati mirni svet svakoga ko se usudi da joj stane na put. Praćena kricima gavranova i vapajima onih koje je u samrtno...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
↑ Iznad imate jedan od mojih pokušaja da na platnu zabeležim kako zamišljam moju Rionu♥ ↑
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Riona je pravila odvažne, krupne korake po popločanoj kaldrmi, premetajući se vešto sa noge na nogu. Njen protivnik je prazno zurio u nju dok je sasvim staloženo udisala duge oblake vazduha. Tiha kao senka, lagana kao pero. Um i telo postadoše joj jedno sa oružjem.
Ruke joj behu prekrivene poluzaceljenim ogrebotinama, kolena obojena svežim krastama koje behu proizvod ponovnog i ponovnog susretanja i struganja kože sa kamenom. Prstima je čvrsto stezala mač a od siline stiska oni poprimiše belu boju. Snažno se zaletela ka muškarcu koji je mahnuo mačem i potom je udario laktom u lice, oborivši je bez truda.
,,Sporo, previše sporo'', strogo bi odvratio. ,,Moraš biti brža. Neprijatelj će ti prirediti mnogo više od ogrebotina i krvavog nosa.''
Gledala ga je prezrivo iz oblaka prašine i skočila na noge jurnuvši ka njemu. Sada više nije imao gde. Visoki zidovi pritiskali su ga sa obe strane a iza njega se nalazila samo gola kamena masa bez prozora. Kliznula je napred i glasan fijuk preseče vazduh, učinivši da oštrica završi odmah pokraj leve strane njegovog lica. Iskezio joj se podrugljivo. Mač se zabio među neravninama zida i nije ga mogla iščupati. Protivnik to vide kao priliku i gurnu je snažno, sručivši se na nju svom svojom težinom. Snažno ju je privio uz grudi dok je Riona gotovo režavši grebala noktima po prednjem delu njegovog kožnog prsluka. Nadvio se nad njom a ona zamahnu rukom da ga udari. Pre nego što je stigla to da učini, snažno ju je dlanom udario po sred čela. Ponovo se nalazila u prljavštini.
Zemlja pod njom bila je crvena, mrtva i sasušena. Iskrivila je glavu i pljunula ustajalu krv pomešanu s pljuvačkom. Felipe se nagnuo i pružio joj ruku da ustane.
,,Bila sam dobra'', rekla je uz huktaj umora dok je stezala njegov dlan u svom.
,,Dobro nije dovoljno. Sve manje od savršenog te može koštati glave.''
Ona je njegove reči čvrsto primala k sebi tokom dugih godina mentorstva. Nalazio ju je sposobnom i talentovanom za svaki vid borbe kojim je pokušavao da je nauči a ipak je bio neizmerno zahtevan i vazda nezadovoljan. Bez obzira kojom žestinom, brzinom i voljom bi se obrušila na njega nikada nije mogla poraziti svog učitelja. Felipe je bio istrajan, krotak i gibak i pripremljen unapred na svaki njen korak.
