Palata pamćenja

17. Stid

Artur nije znao koliko dugo je spavao. Klonulost mu je potpuno obuhvatila udove i optočila ih ledom, bez obzira na to koliko bi se šćućurio ispod mekog krzna on je osećao kako su mu stopala i dlanovi i dalje hladni. Pritom je imao poteškoća da zaspi, sve vreme se osvrtao na vrata kao da čeka da Ogasta grune unutra i podrugljivo uperi prstom u njegovo nago telo. Pokrio se sve do brade i trudio se da odagna te misli.

Kada je slabašno zatreptao, jedini pokazatelj proteklog vremena bila je tama u sobi. Noć se spustila na krčmu i tada je shvatio da je proveo više od šest časova spavajući. Jedini izvor svetlosti predstavljao je kamin koji je pucketao istim intezitetom kao kad je zaspao. Iznad portala za vatru i dalje je bila prostrta njegova odeća koju je prethodno oprao u koritu. Sada su stvari delovale uštirkano i kruto usled prevelikog izlaganja toploti.

Tada ju je ugledao kako sedi za stolom, kose bujne i pomalo lepršave jer nije stigla da se očešlja. Kičma joj je bila povijena a oči usresređene na požuteli pergament pred stolom. U levoj ruci je stezala pero i nije ni primećivala da se on probudio.

Nakašljao se slabašno kako bi privukao njenu pažnju. Oslonio se laktom na dušek punjen piljevinom i krzno se sklisko spustilo do njegovog struka. Tek tada mu je do uma došlo da je on i dalje nag. Nije planirao ovakav obrt situacije, sve što je hteo jeste da opere znojavu, prljavu odeću i da se žurno obuče nakon kraće dremke, pre no što se ona vrati.

Ali sada je sumrak već duboko zagazio a ona ga je gledala ljubopitivo ispod tankih obrva.

,,Izvinjavam se'', uzmeškoljio se a laktovi mu behu privijeni uz grudni koš dok je čvršće stezao prekrivač, nešto poput uplašene device na bračnu noć. ,,Možete li da mi dodate odeću?''

Kao odgovor usledila je tišina. Pretpostavio je da je uvređena pa je kao simbol poštovanja nadodao: ,,Molim vas, moja gospo.''

Đavolski smešak zatitrao joj je na vlažnim usnama, bilo je očigledno. Spustila je pero na sto i iskrenula lice kako bi ga osmotrila. Njegovi obrazi su porumeneli jarko crvenom bojom stida. Ljutio se na sebe - on je bio Artur Rolf, bio je jedan od najhrabrijih ljudi Felipeove garde, jablan među ljudima visok šest stopa a ipak je crveneo više od šiparice.

,,Uzmi je sam'', odbrusila je i vratila se pisanju.

Artur oseti slabašno komešanje u grudima dok je razmišljao šta da učini. Nije mu ostavila izbora i ljutito je ustao sa kreveta, odgurujući krzno. Bosim stopalima je dodirnuo hrapavi, hladni kamen i osetio niz žmaraca na koži nenaviknutoj na sobnu temperaturu. Ogasta ga je krajičkom oka neprimetno posmatrala, praveći se da piše.

Bat njegovih stopala bio je gromak, kao da je namerno tabanao snažno da bi je uznemirio jer je i sam bio uznemiren. Sto za kojim je sedela bio je tik do kamina na kom su mu bile obešene osušene stvari.

Kada je stao ispred nje da uzme odeću, kradomice ga je odmerila. Nije želela da se oda te je perifernim vidom upijala delove - isklesani stomak sa pokojom zelenom modricom, široka ramena i struk koji se sužavao, okruglastu zadnjicu koja je podsećala na dve krupne jabuke.

Neopaženo je vratila oči na papir i po prvi put u životu ona je pocrvenela.

Začulo se šuškanje tkanine, Artur je uskakao u pantalone koje su se naizgled suzile. Besno je navlačio čizmu po čizmu i kada je bio u potpunosti odeven stao je pred nju. Sa njegove tačke gledišta, nije mu uputila ni jedan jedini pogled.

,,Izaći ću ispred da čuvam stražu'', promumlao je, još uvek iznerviran. ,,Ako dozvoljavate, gospo.''

U glasu mu je bilo prizvuka sarkazma. Duge, crne trepavice milovale su njene obraze i konačno zalepršale skoro do njenih obrva kada je uspravila pogled.