Palata pamćenja

16. Jahač smrti

Žižak vatre iz ozidanog kamina ujednačeno je goreo. Kroz vazduh se promolio zvuk krckanja sagorelog drveta i premetanja grančica u ognju. Ogasta je sedela na niskoj stolici od hrastovine tik do vatre i posmatrala harmonično poigravanje plamena. Nakon neprijatnog susreta u šumi odlučili su da je prenoćište pod vedrim nebom neprihvatljivo i jahali su sve dok nisu ugledali prvu krčmu. 

Žena koja je bila vlasnica te trošne taverne je bila u svojim ranim pedesetim, prosede plave kose i ozbiljnog, koštunjavog lica. Sva odevena u crno odavala je utisak udovice i bila je beskrajno tradicionalna i stroga, premda njeno lice je naglo blesnulo usiljenim osmehom kada je ugledala svoje nove goste. Svaki do poslednjeg bio je prljav, nagrižen prašinom i okupan krvlju i u bilo kojoj drugoj prilici oterala bi ih sa svojih vrata ali svaki zlatnik bio je vredan zlatnik a žena koja ih je predvodila ličila joj je na nekog imućnog. Ogasta je u tom trenutku izgledala kao da je ispuzala iz jama pakla ali dragulji na njenim rukama bogato su zveckali a prstenje u dugoj, smeđoj pletenici se presijavalo na jutarnjem suncu.

Krčma kao takva bila je usamljena na goloj uzvišici oko koje se protezao visoki bedem listopadnog drveća. Dvospratna, uska građevina je bila pritesana talpom i opekom i delovala je kao da će se svakog časa urušiti pod svojom težinom ali iznureni putnici nisu bili u poziciji da biraju.

Krčmarica im je objasnila da ima samo tri slobodne sobe i da im može privući koju slamaricu viška ali da je to sve što za njih može učiniti. Ljudi u Ogatinoj sviti bilo je šestoro, ne računajući nju i Artura. Gospa je svojim najprefinjenijim glasom objasnila da će ona spavati sama a da njene sluge raspodeli po troje u preostale sobe. Krčmaričin pogled se zbunjeno suzi dok je krajičkom oka odmeravala stražara pokraj nje. Shvativši da je nehotice izazvala tok nepristojnih misli kod žene, Ogasta je brzo izbrbljala:

,,On je moj stražar i spavaće ispred vrata.''

Odobrovoljena ovim odgovorom, krčmarica klimnu glavom i sprovede ih u unutrašnjost svoje taverne. Glasni žamor muškaraca ispuni Ogastine uši. Nikada se nije našla na jednom ovakvom mestu i pitala se kako ta nejačka žena uspeva da izađe na kraj sa svim ovim ljudima. Većinom su to bili krupni, gojazni muškarci, dugih brada umazanih mešavinom masti i piva. Trbušine su im poigravale pod naletima smeha. 

Čim je zagazila unutra, pogledi se prilepiše uz nju. Nekima od njih se ote i zvižduk i ona se strese u gađenju. Mnogi od njih dugo nisu videli tako lepu i otmenu ženu i verovatno nikada i neće. Prizor je sam po sebi bio magičan i oni su se trudili da svojim gladnim očima upiju što više. Artur se isprsio ispred nje i gnevno okrenuo glavom levo-desno, zaprečivši im otvoren vidik na nju. Muškarci se nezadovoljno uskomešaše ali pre no što je situacija stigla da eskalira, već su se penjali drvenim stepenicama.

,,Dečak se pobrinuo za vaše konje i kočiju a mogu vam doneti pačetinu u medu za ručak i najfinije vino sa ovih puteva, naravno kada se smestite'', nabacila je jedan od svojih najljubaznijih osmeha ali kez je delovao neprirodno na njenom suvom licu i ulivao je osećaj nelagode u Ogasti.

,,Hvala vam'', Ogasta mirno reče i nakon što brava škljocnu krčmarica širom raširi vrata i mahnu joj rukom da uđe u svoju sobu. Bila je to soba kakva je i priličila ovakvom mestu ali svejedno zbog toga talas razočarenja kod dame se nije umanjio. Krevet je bio nešto širi od pet stopa, presvučen krznom, uzglavlja prikucanog uza zid, na susednom zidu nalazio se ozidani kamin a paralelno njemu maleni prozor pokraj kojeg je bilo zakucano ogledalo. Ispred ogledala je stajalo drveno korito, mestimično bušno. Ispred kamina postavljene su bile dve drvene stolice i sto.

Kada se osvrnula, krčmarice ni ostatka slugu nije bilo, samo je Artur stajao na dovratku ni ne pokušavajući da uđe.

,,Mogu li da pitam da privuče i meni slamaricu u jednu od soba Vaših ljudi?'', nesigurno je upitao, ne pridižući pogled sa svojih stopala.