Prošlo je oko osam meseci otkad sam ovde pisala poslednji put i u tom periodu se desilo toliko mnogo stvari da ne znam odakle uopšte da počnem da pišem. Stvari su istovremeno i mnogo bolje i mnogo gore, i mislim da nikada neću biti ona osoba koja je pisala ovaj dnevnik ranije, ali više nisam sigurna želim li to uopšte. Pre dva i po meseca preminuo mi je deka i još uvek svaki dan pokušavam da se priviknem na tu činjenicu jer smo živeli zajedno otkad znam za sebe. Jedno mesec dana je bio bolestan i nije ustajao iz kreveta pre nego što je konačno pristao da ga odvedemo kod lekara, gde mu je otkriven rak pluća u IV stadijumu. Nisam stigla ni da prihvatim tu informaciju, a on je već otišao dve nedelje kasnije - nije postojalo ništa što smo mogli da uradimo za njega da bi mu bilo makar malo bolje, ali svi se teše time da barem nije umro u najvećim bolovima, kao što se to obično dešava sa onkološkim pacijentima. Mislim da i dalje nisam u stanju da opišem kako je sve to uticalo i utiče na mene. Kad god se setim tog dana, kako je to sve izgledalo i određenih detalja (pošto je umro kod kuće jer nije želeo da bude u bolnici), mislim da ću povratiti. Za razliku od mog brata, ja nisam mogla da se nateram da ga obiđem dok je bio na samrti - znam da je to bilo sebično od mene i da je verovatno hteo da mi nešto kaže ili barem da me vidi, ali osećala sam da nisam psihički dovoljno jaka da odem i vidim da je neko koga sam smatrala za najjačeg čoveka na celom svetu na samrti. Otkad je umro, shvatila sam da je postojalo toliko sitnica koje je on činio za mene, da je postojao čitav jedan jezik koji smo samo nas dvoje govorili, a koji više ne zna niko drugi osim mene. Na primer, samo on me je zvao "Lola", iako to nema veze s mojim imenom. Više nikada neću čuti da me neko tako zove. Osećam da imam toliko toga da kažem o njemu i o tome kako se osećam, ali ne znam kako, i samo se nadam da će jednog dana reči same doći. Teško mi je da iznova i iznova slušam prepričavanje o njegovoj bolesti i sahrani i tome kako izgleda njegov grob, i stalno govorim kako je on bio mnogo više od tih poslednjih mesec i po dana svoje bolesti, kako je stvorio toliko toga i kako je bio jedna od najupečatljivijih osoba koje sam ikada videla (na primer, uvek je nosio brkove - mislim da ga ne bih prepoznala bez njih - i zalizivao je kosu na poseban način, čak i u starosti; imao je specifičan žargon i reči koje nisam čula da niko drugi izgovara, i umeo je da razgovara sa svima, i obožavao je da zadirkuje ljude, a onda se sakrije iza novina, ali svejedno se vidi da mu se ramena tresu od smeha; i nije voleo Džojsa i govorio je da je pisao budalaštine, dok je, sa druge strane, obožavao Šolohova i "Tihi Don"). Možda najvažnija stvar koju sam shvatila nakon njegove smrti je to koliko je smrt konačna - mislim, oduvek sam znala da je tako, hah, ali tek nakon što je on umro i svega što je usledilo posle toga, došla mi je misao "pa ja njega više nikada neću više videti ni čuti njegov glas i više nikad me neće zagrliti kad sam uznemirena i reći mi "ne da tvoj dejka tebe nikome, Lolo", to je to, nema više ničega". Ne bih da ulazim u detalje kako izgleda moj porodični život trenutno jer bi mi to oduzelo previše vremena i živaca, ali ukratko, pre 12 dana sam pobegla iz Beograda kod druge babe i dede (pod izgovorom "za praznike") jer više nisam mogla da podnesem svoju drugu babu i oca i njihovo ponašanje i to što moja majka ne radi ništa da bi ih urazumila. Nažalost, morala sam da se vratim kući ove nedelje jer imam neke obaveze oko fakulteta i na jednom festivalu na kojem volontiram, ali zaista jedva čekam leto samo da ne bih bila kod kuće s njima.Sa druge strane, prošlog oktobra sam krenula na drugi fakultet i to bi verovatno, u nekom paralelnom univerzumu u kojem je lek za rak široko dostupan jer ljudi ne žive u kapitalističkom sistemu koji teži ka profitu i kad su u pitanju ljudski životi, bilo prvo o čemu bih vam pisala. Pošto su mi na novom fakultetu priznali veliki broj ispita, upisala sam se direktno na treću godinu, što znači da sam upala među ljude koji studiraju zajedno već dve i po godine. Međutim, uprkos svemu tome (+ činjenici da ljudi ovde imaju mentalitet kao u tinejdžerskim serijama i filmovima i neironično se dele u "grupice", koje se međusobno ne podnose), čini mi se da sam se okej uklopila i sprijateljila s nekoliko ljudi, prvenstveno zato što se ovde dosta insistira na timskom radu i mnogo predispitnih i ispitnih obaveza se obavlja grupno ili u parovima, što ume da bude horor, ali uglavnom na kraju ispadne okej. Sa jedne strane, osećam se mnogo rasterećenije jer, za razliku od mog prethodnog fakulteta, ne mogu da kažem da mi je bilo šta što se tiče učenja ~naporno~, ali se traži mnogo više kreativnosti i angažovanosti nego što sam navikla. Na primer, na jednom predmetu mi je ispitni zadatak da samostalno pronađem, kontaktiram, osmislim i obavim intervju sa široko poznatom ličnosti, i meni nije dobro kad god se setim toga jer sam rekla sebi da ću toj osobi (ne mogu da vam kažem ko je, ali sigurno ga znate i gledali ste i filmove/serije u kojima je glumio, a i one koje je sam pravio) poslati mejl kad prođu praznici, i sada se taj trenutak već približio, a mene hvata panika i samo mislim kako će me iskulirati i kako će mi propasti ispit, hah. Dosta se od nas traži da iznosimo svoja mišljenja i komentarišemo, što je svakako pozitivno, ali meni lično smeta to što je dosta studenata jednostavno priglupo i onda iznose besmislena mišljenja i ne umeju da argumentuju nijedan svoj stav, i onda me to skroz ubije u pojam. Ono što je posebno zanimljivo jeste da imam dosta predmeta koji se bave pripovedanjem i storytellingom (što su pojmovi koji su relativno slični, ali storytelling se više odnosi na komercijalni aspekt pripovedanja npr. u marketingu), i da imamo jednu profesorku koja ima nenormalno stroge kriterijume i inače je jako cinična i obožava da proziva ljude kako su lenji i ništa ne čitaju, na šta ljudi ovde nisu navikli, hah. Elem, pored klasičnih predavanja, na tom predmetu imamo i radionice kreativnog pisanja, i na drugoj radionici sam napisala toliko dobru priču da se ona oduševila (na prvoj sam dobila 4/5 bodova i zainatila se da sledeći put napišem nešto na šta će da odlepi, hah) i naterala me da je pred svima pročitam i drugarice su mi rekli da se sve vreme osmehivala dok sam ja čitala, a inače se nikad ne smeje. Međutim, ta priča koju sam napisala je toliko drugačija od svega što sam ikada pisala i ovde (ukratko, u pitanju je bila priča u kojoj devojka pokušava da napiše priču, i na kraju napiše priču o pisanju priča, hah) i za sebe da sam počela da preispitujem da li je ono što ja želim da pišem jednostavno prevaziđeno, i da li ću, ako budem želela bilo kakva priznanja, morati da pišem ono što se ne sviđa meni, već ljudima poput nje, koji predstavljaju kritiku. Ono što me je posebno iznenadilo je to što mi se javilo baš dosta ljudi sa smera da mi kaže kako su se oduševili pričom i kako je bila baš duhovita (što mi inače nije bila namera i nisam ni očekivala takvu reakciju, jer nisam naročito ~duhovita~ osoba, previše sam uštogljena da bi se bilo ko smejao mojim šalama, hah). Tako da, to je jedna dilema koju trenutno imam što se tiče pisanja, hah. Uglavnom, ima mnogo toga u vezi s novim fakultetom što bih imala da vam pričam. Vrlo često se osećam kao da studiram na nekom malom privatnom liberal arts koledžu u Americi (što je i zamisao celog koncepta ove ustanove), i često je vrlo zanimljivo, iako me nekad užasno smara da slušam tuđe gluposti i debatujem o budalaštinama sa ljudima koji su doslovno polupismeni (doduše, pored njih izgledam pametnije nego što jesam, pa je to nekad i dobra stvar), ali bože moj. Mislim da sam, zbog svega što se desilo i u mom okruženju, ali i u meni samoj, počela mnogo drugačije da razmišljam i da mnogo više cenim sebe i svoje mogućnosti, a mnogo manje da se oslanjam na svet koji me okružuje da potvrdi da sam zaista vredna i dovoljno dobra. Rekla bih da je to ključna promena koja se desila u ovih nekoliko meseci. Ako ste uspeli da stignete do ovde sa čitanjem, svaka čast, hah, nadam se da ste dobro i sa fizičkim i sa mentalnim zdravljem, jer, ne bih da zvučim kao stari ljudi, ali to je ipak najvažnije.
Vidimo se za otprilike šest meseci, pretpostavljam, hahaha.
