(osećam se užasno što sam opet napravila tromesečnu pauzu, ali ne mogu protiv sebe - ironično, ovo je pisanije o tome kako MORAM protiv sebe)
(pišem ovo umesto da učim za kolokvijum iz srednjovekovne književnosti a večeras idem na koncert buč kesidija iako sutra ujutru imam fakultet, no nema veze jer sam očigledno opet u maničnoj fazi i mislim da mogu sve da postignem - nastavite da čitate ako želite da otkrijete zašto *loš pokušaj tizera*)
period otkad sam poslednji put pisala ovde - dakle, početak oktobra - pa sve do pre par dana, bio mi je jedan od najdepresivnijih u životu. cela ova godina bila je kao rolerkoster koji se u poslednjoj trećini skroz sruvao na zemlju. cele godine se nešto dešavalo, uvek je bila neka frka i onda je došao oktobar i jedino što se dešavalo bilo je sledeće - otišla bih tamo, usamljeno sedela na predavanjima jer su se svi ljudi sa kojima sam se družila odustali of fakulteta (uključujući i devojku za koju sam se previše vezala i bukvalno sam se osećala kao da mi nešto fali dok se nisam navikla na njeno odsustvo - nisam ni pretpostavljala da 'raskid' sa prijateljem može da me toliko boli), onda bih došla kući i plakala dok sređujem beleške. bila sam se previše opustila tokom raspusta jer doslovno tri cela meseca nisam ništa učila pa mi je ta količina novih informacija došla kao neka jeziva lavina kojoj se ne može pobeći (inače, saznala sam da se iz lavine možete izbaviti jedino ako pustite da vas preplavi i onda plivate kroz sneg ka površini dok se ne iskobeljate - nikad ne znaš kad će ti takva informacija biti korisna).
stvarno mi je odvratno kad se setim da ceo oktobar, novembar i dobar deo decembra nisam radila ništa osim učenja, da nisam ni sa kim pričala i da sam po ceo dan samo plakala. imala sam dve (sada već bivše) ibfs sa kojima sam se posvađala i koje su me toliko povredile da sam izgubila želju da više ikada progovorim sa njima, tako da, osim mame, nisam imala nikoga sa kim bih mogla da razgovaram (u jednom trenutku sam se i sa njom posvađala i nismo pričale neke dve nedelje i tad sam mislila da ću da doslovno poludim). mislim, nemojte me shvatati pogrešno, nije da ne komuniciram sa ljudima na fakultetu, ali nisam osetila želju da se zaista družim sa nekom od njih (a i one su se već dosta zbližile tokom prošle godine, tako da bih se osećala kao 'uljez' u njihovom društvu).
kao vrhunac svega, imala sam i neki kolokvijum za koji sam se baš dobro spremila, ali sam dobila osmicu. tog dana sam došla kući i plakala sve dok više nisam imala snage da plačem. i kad više nisam imala snage da plačem, rekla sam sebi 'okej, ovo je apsolutno dno dna, dublje od ovoga ne možeš da potoneš. od ovog trenutka može samo da ti bude bolje i biće ti bolje zato što ti to zaslužuješ.'
nisam znala kome da se obratim - nisam želela da idem kod nekog stručnjaka jer mi je bilo neprijatno da tražim novac od majke. odlučila sam da se čujem sa svojom profesorkom srpskog iz gimnazije jer je u tom trenutku bila jedina odrasla osoba u mom životu sa kojom se nisam posvađala.
žalila sam joj se na sve - na fakultet, na situaciju u porodici, na to što nisam pola godine videla oca iako živimo u istom delu grada zato što mu njegova druga žena to brani, kako deda sa kojim živim stalno govori da studiram na kretenskom fakultetu, čak i na svog bivšeg dečka. i znate šta?
ona je prva osoba koja me nije sažaljevala. nije mi rekla 'jao, dušo, isplači se, biće sve okej.' bukvalno me je presekla, i to ne iz loše namere - rekla mi je da jednostavno živim svoj život. i rekla mi je još jednu jako bitnu stvar koja mi se doslovno urezala u podsvest i koju bih istetovirala na čelo - NIŠTA NIJE SMAK SVETA. i da odustanem od fakulteta, i da pauziram godinu, i da ne diplomiram u roku, i da nemam prosek koji sam umislila i da mi neko slomi srce ili bilo šta deseto što može da se desi. ništa nije smak sveta. rekla mi je 'ti si zaštićenija i voljenija nego što misliš, ništa ti u životu ne fali i jednostavno nemaš prava da kukaš nad bilo čime'. to možda ljudima danas čini kao previše oštro (meni se prvoj tako učinilo kad mi je rekla), ali sam onda shvatila da je to, zapravo, istina - ako sažaljevam sebe i ako me drugi sažaljevaju, nastaviću da plivam u nekoj bari punoj žabokrečine i neću se mentalno maći sa tog mesta. i zaista, otkad sam rešila da budem otvorenija i da ne shvatam apsolutno sve što mi se dešava kao da je pitanje života i smrti, osećam se dosta rasterećenije. sav pritisak koji sam nabila sebi bio je samo u mojoj glavi, sva ograničenja su bila na tom mestu. više nisam usamljena, više me nije strah da pričam sa bilo kim zato što sam shvatila da ne mogu da živim pod staklenim zvonom (o ovome sam pisala u 'fiziologiji ljubavi' i sad imam neki krajnje jeziv strah da počinjem da živim u vlastitim pričama) - ne mogu da se sklanjam od sveta iz straha da će me povrediti i ostaviti kao svi 'bivši' ljudi u mom životu. kad sam joj ispričala kako je bivši bio jedan običan lažnjak i lažov, ona mi je rekla 'pa šta? znaš koliko još momaka treba da upoznaš dok ne upoznaš nekoga ko će ti ogovarati? i bolje što se tako završilo, zamisli da si bila glupača i otkrila kakav je tek nakon što si se udala za njega ili mu, ne daj bože, rodila decu?''
