(samoizolacija, dan 7.)
Imam mnogo toga da vam kažem (iako sam svesna da me ne čita velik broj ljudi, budući da se stvarno ponašam neodgovorno prema svom radu na ovoj društvenoj mreži, ali nema veze – shvatila sam da pisanje dnevnika koji samo ja čitam za mene nije delotvorno jer imam osećaj da sam učaurena u svom haotičnom umu)
Ne idem na fakultet već sedam dana i za to vreme sam iz kuće izašla samo jedanput i to do biblioteke, koja je zatvorena do daljnjeg, ali niko nije našao za shodno da okači obaveštenje o tome. Iako sebe smatram za introverta, primetila sam da me cela ova sitacuja užasno guši i da se osećam skučeno (uprkos tome da preko leta nekad vežem i po dvadeset dana da ne izađem iz kuće) – mislim da je to zbog same činjenice da je zabranjeno kretanje (za sada ne potpuno, ali cenim da ćemo vrlo, vrlo uskoro svi biti u full time karantinu). Imam previše obaveza oko fakulteta, profesori nas doslovno svaki dan bombarduju literaturom (na čemu sam im, doduše, jako zahvalna, budući da sam primetila da ima i profesora koji potpuno kuliraju studente i govore im da uče iz literature, iako su sve biblioteke zatvorene i nema šanse da se do te literature dođe) i doslovno me svakodnevno hvataju napadi panike jer ne znam kako ću sve da iščitam i naučim, i onda, naravno, mislim da ću ispasti s budžeta i ostati bez stipendije itd. Uglavnom, moj um je trenutno jedno mračno mesto i zatrpavam se poslom od jutra do mraka jer u suprotnom mislim da trošim vreme uzalud.
Da budem iskrena, ne mogu da verujem da se sve ovo dešava. Uvek sam razmišljala o tome kako je bilo mojoj mami, koja je provela najbolje godine mladosti u raspadu Jugoslavije, sankcijama i bombardovanju i pitala sam se kako ljudi mogu da žive u takvoj svakodnevnici. Iako ova situacija nije (a nadam se i da neće) dostići te razmere, doslovno me je uplašila mirnoća sa kojom smo svi mi ukućani prihvatili taj izmenjeni način života. Negde u novembru, kad smo na Opštoj književnosti 2 radili Dekameron (za one koji možda ne znaju, okvir te knjige čini grupa mladih koji u izolaciji za vreme epidemije kuge u Italiji provedu deset dana na jednom imanju pričajući priče na temu oko koje se tog dana dogovore), niko od nas nije mogao da pojmi šta je zapravo značilo to da je u Firenci bilo toliko mrtvih da sahrane nisu smele ni da se organizuju, nego su mrtve tovarili na kolica i zakopavali u zajednički grob – a upravo se to sada dešava u Italiji: juče je umrlo toliko mnogo ljudi da nisu mogli sve da ih kremiraju, nego su ih sve zajedno vojnim vozilima razvozili po raznim krematorijumima po zemlji. Ja se zaistra trudim da budem optimista i da verujem da će ovo uskoro prestati, ali okružena sam pesimistima, a, da budem iskrena, ni naši ljudi mi ne ulivaju mnogo poverenja budući da UPORNO ignorišu sve zabrane i teraju po svome, očigledno misleći ili barem nadajući se da će proći nekažnjeno (prijateljski savet – Saturn je trenutno u Jarcu + u konjukciji sa još pet planeta tako da se bolje suzdržite od muljanja i rađenja ispod žita jer nećete imati sreće, to vam garantujem). Ne mogu da opišem koliko me iritira taj mizerni sebičluk i nedostatak discipline kod ljudi. Do sada sam bia izraziti antropološki optimista, ali me ovakvo ponašanje ljudi tera na zaključak da nama treba samo diktator i samo sirova sila budući da većina ljudi reaguje samo na nasilje i disciplinu, jer su zli, pohlepni i pokvareni, a iznad svega sebični. Zaista mi je mučno koliko je malo ljudima potrebno da počnu da se ponašaju kao životinje i pomalo se plašim toga koliko je ceo koncept civilizovanog života zapravo krhk u svojoj konvencionalnosti – koliko je zapravo očigledno da je on samo stvar dogovora koji svakog trenutka može da se pogazi i odbaci.
Inače, nisam htela da vam pišem o ovome jer me je bilo sramota, ali ipak nisam prišla onom dečku – videla sam ga mnogo puta i na fakultetu i u čitaonici i u prevozu, ali jednostavno nisam mogla da prelomim i da mu se obratim. Budući da je on četvrta godina, a da najverovatnije nemamo predavanja do kraja godine, verovatno se više nećemo sretati. Jako mi je teško zbog svega i osećam se kao neviđeni fejl (što mi je rekla i rođena majka kad me je pitala šta je bilo sa njim; dobro, ne baš tim rečima, ali rekla mi je „Pa sama si kriva što si kukavica i uvek misliš da će sve loše proći˝). Imam utisak da sam propustila nešto značajno i predivno što je moglo da mi se desi, ali opet, sa druge strane, pitam se zašto je to uopšte dobro – ko zna od čega me je univerzum sačuvao.
Uglavnom, ovaj virus mi je poremetio sve planove što se tiče učenja jer sad, ironično, učim još više po ceo božji dan (da ne zaboravim da sam morala da napravim nalog na instagramu da bih pratila lajv vežbi iz srednjovekovne književnosti – ovo zvuči kao epizoda Black Mirrora). Imam toliko literature ištampano da se plašim da će mi do kraja godine soba izgledati kao arhiv nekog državnog preduzeća.
Kako vi podnosite karantin? Anyways, čuvajte se i perite ruke i, ništa manje važno što vam ljudi ne govore često, redovno ih mažite kremom da ne isušite kožu hah.
S ljubavlju,
cherry x
