»260 pages.«

s i x

Buljim u tamno sivi plafon dok pokušavam da smirim uzavrelo disanje. San Anna. Samo san. Trouble je živ, pa pobogu, pričala si s njim do skoro.

„Diši Anna, diši.", govorim sama sebi.

Veoma rijetko sanjam noćne more, ili nešto slično tome, niti se do sada išta od toga ostvarilo, ali opet...ovo je zastrašujuće. Pričala sam s Trouble'om, nije mrtav, živ je. Živ je. To je rečenica koju ću sebi ponavljati danas.

6:46. Prokleta škola.

„Anna Sophia, zakasnićeš u školu, hajde!", tebe sam čekala mama.

„Idem!"

...

Kada živite u malom mjestu, vijesti se brzo šire. No, vjerujem da svi to već znate, barem većina. Srednja škola St. Maria's Donts je mjesto gdje se laži i tračevi munjevito brzo šire. Samim tim, razni tračevi o meni kruže, stalno. Neki su urnebesno smiješni, neki bolesni, ali neki ipak i blizu istini. Vjerujem da sam kao Margo Rot Spigelman. Volim misterije, samim tim sam se i možda pretvorila u jednu, čak i sebi neznanu. Volim sve ono što beskrajna mističnost pruža, dođavola, volim onu vrstu straha kada radite nešto što je zabranjeno, kada vas adrenalin udara. Adrenalin je nešto bez čega ja ne mogu.

Prolazeći kroz kantinu, bacila sam pogled na tog čudaka. Black. Mislim da je osjetio moje prisustvo, jer je prestao sa zapisivanjem vjerovatno nekih gluposti u onaj svoj dnevnik. Stalno to radi.

Pogledala sam dva-tri puta oko sebe, kada sam sjela na stolicu preko puta njega, bacivši pogled na ono što piše u dnevniku.

„Anna Sophia je ono bez čega ja ne mogu."

Zatreptala sam, u nevjerici. Haluciniraš Anna, nisi okej danas.

„Gledaj, ovako. Nisi ništa vidio, niti čuo, ne znaš šta se desilo, nemaš pojma ni o čemu. Okej?", odmah sam prešla na stvar, ne gledajući ga u oči.

K'vragu, ima tako prodorne oči, sjedi tako mirno i gleda me ravno u oči dok ja jednostavno ne mogu uzvratiti pogled. Bojim se da će shvatiti ono što ne smije, ali znam da je to ipak nemoguće.

„Neko će s vremenom shvatiti. Ali ne brini se, taj neko neću biti ja.", odgovorio je mirno.

„Neće!", odgovorila sam pomalo žustro, te oblizala suve usne, „To ide sa mnom u grob, shvataš? Ma daj, ne želiš da doprinosiš još tračeva temi 'Anna Sophia Robinson.'"

Ćutio je.

„Samo...zaboravi da si išta vidio. Bolje je za tebe. I to..to što ti piše u dnevniku, izbriši, uništi, iscijepaj.", na to se trznuo, „Jer ja nisam ono bez čega ne možeš, Black. Ja nisam ono što ti treba, ne živi u uzaludnoj iluziji. Ja ni sebi ne mogu pomoći. Izguraću još ovu godinu do kraja srednje i gotovo, niko me nikada više neće vidjeti, jer ovo, ovo nije grad za mene, shvataš?"

I dalje je ćutio. Premeškoljila sam se na stolici, postajalo je neugodno. Kao da vari sve moje riječi.

„Anna.", rekao je.

Čudne niti se nalaze u slovima mog imena kada ga on izgovori. Zatreptala sam ponovo, previše brzo.

„Ti si ono..", zastao je, a meni se srce steglo.

„Ma zaboravi."

U slijedećoj sekundi, Black je nestao među svom tom hrpom studenata. I sve je postalo tako nevažno, a opet tako bitno.

Souu, evo ga. Utisciiii? Ja imam tako dobru verziju toga u glavi, što je jako teško pretočiti u riječi, ali valjda ide nekako haha. :) E ovako, prvo bih da se zahvalim curama koje su komentarisale prošli nastavak, hvala vam. :) Margo Rot Spigelman je lik Johna Greena, iz knjige Paper Towns. :') Well, vote&comment, love ya soo much.