rane [ harry styles ]

𝐢𝐬𝐤𝐫𝐞𝐧𝐨𝐬𝐭.

IN THE END, IT'S HIM AND I

・❥・

Kuća je bila tiha. Gosti su odavno otišli, dok smo ostali samo mi - ukućani. Ako sam se ja mogla nazvati tako. Sa Gemmom sam unosila par barskih stolica koje su ostale, dok je Harry, zajedno sa Anne i Robinom skupljao prazne čaše i flaše sa raznim pićem.

Utisci i emocije se još uvek nisu slegle. Sve je lebdelo u vazduhu, ali sam zapravo u tome istinski uživala. U vazduhu sa daškom ljubavi. Upravo ono što mi je trebalo.

Poslednju stolicu sam spustila u kuhinju, dok je Gemma otišla da proveri da li se Nikolas snašao u sobi. Naslonila sam se na okvir od vrata koja su vodila u dvorište i divila se pogledu ispred sebe. Harryjevi zeleni smaragdi su bili širom otvoreni, dok je blistavi osmeh igrao na njegovim usana. Kao dete koje je upravo dobilo najdraži poklon za rodjendan, upravo tolika je njegova sreća bila kada su taktovi muzike prekinuli noćnu tišinu. Dotrčao je do Anne, iz ruke joj uzeo flaše, te stavio na sto, a zatim je zagrlio i zajedno su zaplesali.

" Naša pesma, mama. ", veselo je uzviknuo, dok se Anne smejala na glas.

Dete je progovaralo iz njega. Gledajući ga tako nasmejanog i ispunjenog srećom, svaki deo mog bića je drhtao. Osećala sam kako leptirići u mom stomaku lude. Prsti su me svrbeli u želji da sa njim prodjem kroz njegovu mekanu kosu. Moja koža je žudela da ga dodirnem, da osetim toplinu njegovog tela na mom. Sada nego ikada više trebao mi je njegov zagrljaj. Trebalo mi je da uronim u njegov miris, da se sklupčam uz njega i osetim sigurnost.

Morala sam da ubedim sebe da mi sada, kada je Harry postao moj štiti, niko ne može ništa. Da Jack ne može više da mi preti, da me plaši, da me maltretira. Sigurna sam. Harry će uvek biti tu i spasiti me. Biću srećna i sigurna. To dugujem sebi. To dugujem mami, da zna da sam konačno dobro, da se više ne bojim. Sve je u redu. Uspela sam.

Koliko laži.
Koliko obmana.
Koliko maski.

Nisam bila spašena.
Mene niko ne može spasiti.
Niko me ne može osloboditi od njega.

Pre par minuta, telo mi je drhtalo od radosti i sreće, a sada od straha, od nemoći, od tuge.

Od ponovne spoznaje da sam osudjena na ovo.
I da nema spasa.

Osetila sam kako mi se oči pune suzama, koje će me ponovo izdati i sve upropastiti. Zar sam uvek morala da budem slabić i plačljivko? Užasno sam mrzela svoju emotivnu i lako lomljivu stranu. Jednostavno nisam mogla protiv nje.

" Uvek je bio miljenik. ", Gemma me je trgla iz nadolazećeg talasa bujice, te sam sa okrenula ka njoj i videla da prevrće očima i osmehuje se. Duboko sam udahnula, trudeći se da oteram suze, te joj uzvratila osmeh. Stala je tik uz mene, te me jednom rukom obgrlila. Uzdahnula je tiho, dok sam ja slegla ramenima.