Scenarista

▮▯▯▯▯

Ⅰ ｄｅｏ
ＧｌｕｍｉｃａⅠ ｄｅｏ
Ｇｌｕｍｉｃａ

𝙺𝚛𝚊𝚓 𝚖𝚊𝚓𝚊 - 𝟸𝟶𝟶𝟸.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏʟᴅɪɴɢ ⊱

Miris morske pene.

Izgleda baš kao iz jednog od mojih snova.
Ne san - kao mašta, deluzivna kreacija ideala, potencijalnih standarda i budnog sanjarenja, dok bi um oslikavao savršenu misao.
Predhodne, nemirne noći, snio sam njenu siluetu, pramenove njene kose i tenziju koja me je probudila sa tupim vizijama na taj prizor.
Podsetila me je na, sa milion razloga, zakopana sećanja na osećaje monotonog mira u duši i telu.

San je mirisao na toplinu, a ona je stajala ispred mene, ćutala. Tišina je već postajala preglasna.
Osetio sam se kao kada sam se prvi i jedini put prepustio sedativima, kao i svaki put kada bih bilo šta sanjao;
Okruživao nas je slani odlomak tečnog safira, i nedostatak ideje postojanja u njemu.
Gutala me je nelagoda spomenutog osećaja sve dok se nisam trgo iz sna.

• Šetalište smrtih. Ulica ugušena mirisom glasova stranaca u časovima daleko od podneva. •

|𝟷𝟿:𝟺𝟹|

Sećanjima mi je prošao prošlovečernji san, prečesto, nečisto.

Hodali smo jedno do drugog, ja i moje najdragocenije, dok sam je pratio nazad kući.
Prešli smo ulicu u oči trenutka večnosti, kada je moj pogled pronašao devojku iz, konstantno pomenutog, najskorijeg sna.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Slušaš li uopšte šta ja tebi pričam?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Oprosti! Zamislio sam se.

Nemaju zvuk, najčešće samo mirise i izbledele boje, kada su prisutni.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Znači, posle trećeg časa sam bila potpuno sama jer je Kalida morala da ode kući, a Basil nije tu danima. Zato bi bilo najbolje da se ti vratiš!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Izvini, neću se vratiti u školu. Zašto ne pokušaš da pronađeš još prijatelja?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ako nastaviš da izbegavaš nastavu, izgubićeš pravo na godinu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To mi je cilj.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Šta su ti rekli roditelji?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Možemo li o nečemu drugom?

Uporno sam gubio fokus, slušajući je kako uživljeno govori, razmišljajući o prizoru haosa.
Zaboravim primetiti sve što me okružuje, a već smo stajali na njenom pragu.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *otključava* Odsutan si. Želiš ući?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kasno je, a imam neke neodložne obaveze i-
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Molim te!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Na pola sata, ne više.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *otvara vrata*

Nastavila je da priča, između četiri zida doma snova, o toku svog dana.
Trudio sam se čuti, to obećavam. Moj um bi prosto postao potpuno crn nakon nekoliko trenutaka, iznova i iznova, tako u krug.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *uzdahne* Ne slušaš me.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Oprosti.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *smeje se*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Š-šta?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Zaljubio si se!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne! Odakle ti to?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Zamišljen si i imaš nekakve obaveze. Sve mi ispričaj!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ponovo sam sanjao, to je sve. Znaš da me to uvek poremeti na dan-dva.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Znači nemaš devojku?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Dečka?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : A ni školu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prekini!
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *smeje se*