Scenarista

▮▮▯▯▯

Ⅱ ｄｅｏ
Ｉｚｖａｎ ｓｃｅｎｅ

Herkimerov pepeo.

𝙿𝚘𝚌̌𝚎𝚝𝚊𝚔 𝚓𝚞𝚕𝚊 - 𝟸𝟶𝟶𝟸.

Odnela je moj strah od prisnosti, obrisala ga je, prišla mi bliže nego što bih želeo sam sebi prići, zatim je odbila uvele latice zbog trnja koje nosim.

•

Naišao je sledeći san, baš pred poslednji susret, nova pojava, strano lice, nečujno ime i oči sjaja pentagonita.
Mir me je rutinski budio.
Slušao sam samo sat kako otkucava. Podseća me na njen puls kada bi joj telo iskazivalo strahove, dok je reči ukrao cenjeni ego.
Pojava iz sna me je još uvek držala u stanju čiste svesti, od kako me je gurnula u stvarnost, iz zemlje snova.

•

Vrelo veče, ili je to bilo samo moje čelo, ili mi ni mesečina pritajena iza nebeskog dima nije uspela ohladiti glavu, ili je to bio samo taj nagon za mir, ili taj nagon štitim pod imenom mira oslikavajući ga u haosu.

Rani časovi, nakon najtišeg rastanka, ostavili su nas same. Ja i neznanka. Svaka lampica u pogledu se pogasila, dok je ispred mene sijala samo napeta pojava, kao oslikana polovina njenog lika, bojama vina i ništavila.

Deja Vu. Zaustavio sam se odmah ispred nje, prateći zvuk svakog koraka.
Deja Vu, pre prvog hitca, smera plena, svaki moj metak je već uplašeno držala, a onaj, jedva usvojen, mir, potapao se u sećanja na gotovo istu scenu, istog scenaritste, sa samo drugom dušom, na istoj ivici večnosti.
Ali, ne kao prošlog pokušaja tog kadra, svoju sam ulogu izneo prateći tekst.
I pre prvog hitca, smera lovca, u rukama mi se slivao nežni odlomak srži cinabarita.

Moja prva glumica ostala je nezamenjena.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏᴘᴇɴʜᴀɢᴇɴ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Tᴏᴅᴇsᴋᴀ ⊱

|𝟶𝟿:𝟸𝟼|

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Održao je datu reč, ne zbog mog odlaska, već zbog tišine koju sam jedino mogla izneti, dok sam odbila osećanja u doba neverice.
Ne mogu ga čuti, onemogućio mi je pozive, poruke.
Sa stanice sam otišla sama, kako nikome drugom nisam rekla vreme polaska; Očekivala sam ga, htela sam da budemo sami, ali tu sam bila samo ja. )

𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Koliko si mi nedostajala!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Primila me je u snažan zagrljaj čim sam ušla. Krivo mi je što joj, od toliko misli, ne mogu iskazati isto. )
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Koliko mi je drago što te vidim!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Stričeva kći. Svaki trenutak detinjstva smo provele zajedno sve dok nismo odrasle udaljenje. Nije sada ono što mi je nekad značila, ali nije ni manje od toga. )
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Spremila sam ti tvoje omiljene kolače. *ulazi u kuhinju*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : One koje smo pravile kad smo bile male? Odvratni su, haha.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Znam, znam, tada su bili živi i lepljivi. Popravila sam recept.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Postavljala je sto, a ja sam se raspakivala u sobi za goste. Sada već nisam sigurna kako bih se trebala ponašati, nakon godina od poslednjeg susreta i činjenice da smo možda sada ponovo stranci. )
*odlazi u trpezariju*
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Završila si školu skoro?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da, konačno.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : To sam i ja govorila.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : To svi kažu.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Kako je Basil? Zajedno ste?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne, naravno. Rekla sam ti da mi se ne sviđa.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Pa, od kako te znam on ti je jedini prijatelj. Pomislim da ćeš ostati neudata.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kao ti, a?
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Baš tako. *smeje se*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ostao je bez roditelja skoro.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Oboje?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da, nas troje ga od tada ne ostavljamo na miru, da se ne bi osetio kao da je sam.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Ne znam ništa o ostalo dvoje.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : To su mu prijatelji iz škole. Zbližili smo se.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Ne mogu da zamislim koliko sam toga propustila od kako sam se preselila.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Veruj da ne bi mogla ni da zamisliš...