Scenarista

︎︎ ▮▮▮▮▮

ᐯ ｄｅｏ
Ｚａｖｒｓ̌ｎｉ ｃ̌ｉｎ

𝙿𝚘𝚌̌𝚎𝚝𝚊𝚔 𝚊𝚙𝚛𝚒𝚕𝚊 - 𝟸𝟶𝟶𝟹.

Postojim da stvaram i razaram.
Čin koji ti cedi dušu kroz čestice otrova u vazduhu kojima puniš pluća.
Postojim da kreiram i gasim.
Nedela kojima krojim rane, ugušene mirisom morske pene otvorene pučine.

Ljudi poput tebe su rođeni za scenu, dok su ljudi poput mene rođeni da tu scenu sastave.

⊰ Mᴀʀɪᴇɴʟᴜɴᴅ • Kᴏʟᴅɪɴɢ ⊱

Složene, velike reči kojima uveravaš sebe da te dele od sveta, samo jer ne umeš naučiti da svetu pripadaš.

Kadar koji crpi krv na granici između tla i jezera, dok me noć upija, odbija da joj pružim ruku kako bi me uzdigla iz pepela.
Trujem rani jasmin začetka proleća, mirisa otopa, zagašen otiskom lima, vina i scene režije najmilijih koleba.

Uhom mi se provukla aritmija koraka stranog pogleda, neznana prisustva, u trenutku nakon preloma u oči prelaza površi i univerzuma.

Poraz nakon čina, a čini mi se da se ni suvo bogatstvo ne može prkositi sa osećajem nečiste krvi na dlanu. Dlanu bez tragova krvi.
Ono što smatramo zagašenim snom, a opisujemo kao 𝘣𝘳𝘰𝘥𝘰𝘭𝘰𝘮.

Nisam ni primetio da mi je kosa već daleko od visine ramena, sve dok se nije našla utopljena u mutnoj vodi, tek zatrovanoj krvlju, tražeći smer jecaja kroz plač svedoka.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Molim te! Obećavam da neću nikome reći!

U dlanu drži safirovu so, dok nedovoljno ponosno nosi heliodor, naslonjen uz suvo stablo, ne dopuštajući podrhtaju da izčezne.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *podiže naočare* Znam da ako ti kažem sve o sebi, videćeš me kao figuru žive osobe i to će mi kupiti vremena!

Zamuckuje, dok krutim džemperom briše okrzle naočare, zureći u revolver u mojoj desnoj ruci.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *udahne* Tek sam napunio osamnaest i roditelji su me izbacili iz stana! Ako me kidnapuješ sa namerom da ih ucenjuješ za novac, neće ti uspeti! Hteo sam studirati, psihološki usmereno, ali ako me sada ubiješ nikada neću znati zašto se u društvu normalnije smatra biti neurotipičan!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *podiže obrve* Molim?

Sedi uz tlo natopljeno rosom od predhodnog jutra, u strahu, ne znajući da se i moj strah uporedo graniči.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *spušta pištolj* Okej?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *klima glavom*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta si video?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ubio si momka i telo si ostavio u jezeru-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako te pita neko 𝘬𝘰 𝘯𝘪𝘴𝘢𝘮 𝘫𝘢?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Šta sam video? Moraš biti precizniji! Pošao sam da tražim posao, kako su me roditelji upravo izbacili.

Pokušao sam mu pružiti ruku, onu iz koje sam, u znak predaje, ispustio pištolj, no to nije dovelo do preskakanja trzaja kojim još uvek oslikava strah.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : M-molim te! Veruj mi!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako mogu da ti verujem, ako ni ti ne veruješ meni?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Sve ću učiniti!

Uznemirila me je razlika među nama. Zavidim količini negativnih osećaja koje, bez da dva puta razmisli, ujednačeno ispoljava.
Ista količina osećaja koje sam zaključavao u sebi, prebrzo, a opet nedovoljno, odrastajući.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Posao?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *klima glavom*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Živim sam. *razmišlja* Mada potrebna mi je soba od roditelja jer mi treba više novca, ali možeš dobiti podrum.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : U zamenu za ćutanje?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U zamenu za deo tvog vremena, a ćutanje ću dobiti gratis. Radi za mene.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Šta uopšte ja mogu da radim za 𝘵𝘦𝘣𝘦?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dogovorićemo se. *pruža ruku*