Čuveni Had

Prokletstvo

Ne bejahu noć bez šuma Timoka i vriske sove, pesma crvčaka i leta svitaca. Toliko mirna da pored ovih ovde učestalih zvukova možeš čuti svoje misli. Misli kada proispituješ život ili sebe. Kada postavljaš sebi pitanja od onih najširih pa sve do onih najkonkretnijih i vidiš da uskoro nećeš imati odgovore na ista, pa dođeš do zaključka: Koja je onda poenta svega? Isprobajte i uverite se sami! Ljudski um je rajska bašta ako se iskoristi na pravi način! No, da se mi vratimo na priču... Bio je to Jul 1908. godine, doba kada u 30 časova koliko jedan dan u Velikom Izvoru ima, Mesec i zvezde pozdravljaju Timok, vrhove Stare planine, Negotinsko vinogorje i tišinu koja poput najlepše muzike uspavljuje meštane. Doba kada svoj spokoj ne pronalazi plavokosa mladost koja nosi ime Greta. U selu poznata po tome što u svojoj bašti gaji ruže koje su nadaleko poznate kao najlepše i najrumenije. Te večeri misli joj poput peska žuljaše oči teravši san daleko od njih. Bile su prisutne kao pas čuvar braneći trunki sna da im se približi, a kamoli uđe u njih. Razmišljala je o životu nakon života. Hoće li posle smrti ponovo živeti u drugom telu? U kakvom će odnosu biti njena dva života, prošli i sadašnji? Je l menja pol, veru ili državu? Ili su ipak sve to samo iluzija i pusta verovanja? Njen život u svakom smislu krasile su ruže. Posebno crvene da crvenije ne postoje. U svom dvorištu gajila ih je pregršt, a od njih pravila je sapune i mirisnu vodicu koju je zatim prodavala na seoskoj pijaci. Mušterije su se nizale, a pred njenim štandom uvek je bio oblak parfema koji bi mamio sve prolaznike, kako koji prođe. Svoje proizvode je pravila u staroj ostavi nadomak svoje kuće koju je prilagodila svojim potrebama. Te odaje su bile poput drugog univerzuma, pune mira i svetlosti, koja je ulazila kroz male prozorčiće i time pravila odaje još magičnijim. Svuda okolo, od zida do zida na konpcu od svile visile su ruže koje su se sušile i širile otmen miris po celoj odaji pa i šire. Ali, vratimo se mi na to veče! Veče kojim ovaj roman započinje. Gretinu duboku filozofiju prekida glasno cerekanje koje je nepozvano ulazilo kroz otvoren drveni prozorčić sa leve strane sobe koji gleda na čistinu. Glas je bio poznat, pa je samim time i radoznalost bila veća. Ko je to u ovo gluvo doba? Pod okriljem smeha i zrikavci prigušili svoj krik, utihnu i sova a Timok prestade da teče, Mesec ugasi svoj sjaj a ruže u dvorištu počeše da blede. Svaki uzdah tokom smeha Greti je usadjivao crva u glavu koji joj je rovario po mozgu izbacujući onog prethodnog, egzistencijalnog, kojeg svako od nas ima. Međutim ovaj crv nije donosio i odnosio pitanja već glavobolju i nemir. Vrtela se po tvrdom dušeku, pritiskajući perjani jastuk o svoje uši, ne bi li uspela da zaspi. Pomislila je barem da zna ko je u pitanju umiriće sebe bar na neki način. Lagano je ustala iz starog drvenog kreveta koji je na svaki njen pokret škripeo i otišla do prozorčeta koji je bio odškrinut i kroz koji je jašući mesečinu ulazio neprijatan smeh. Nagnula se preko prozora, sve do pojasa no uzalud. Morala je izaći na terasu koja se nalazila u sobi pored, sobi njenih roditelja, gospodina i gospođe Beker. Tiho, na vrhovima prstiju izašla je iz svoje sobe i polako se ušunjala u veliku spavaću sobu svojih roditelja. Prvo je provirila kroz usku ključanicu ne bi li proverila da li su usnili dubok san, a zatim se pažljivo domogla velikih vrata koji vode na glavu terasu. Jednim hitrim pokretom je pomerila dugačke zavese koje su se spuštale od plafona pa sve do parketa na kojem su se pri krajevima gužvale. Pomerivši neproziran materijal sa prozora u sobu upuzi mesečina koja spaljuje oči, i remeti san usnulog dvojca. Greta je na trenutak pomislila da će ih probuditi, no gosn Beker je samo hrknuo i nastavio da spava otvorenih ustiju. Odmerenim pokretom ruke tiho je otvorila vrata, taman toliko da se provuče kroz uzak otvor i izađe na terasu. Sada je mogla da se opusti i hoda normalno bez bojazni da će ikoga probuditi.

Sa terase je imala savršen pogled na susednu livadu na kojoj ugleda dve ljudske figure kako rade nešto nečasno pod okriljem tame. Promatrala ih je neko vreme dok se jedna od mrkih figura nije otkrila. Bila je to Katarina, crnokosa udovica oštroga pogleda koja je živela u kući svog pokojnog muža u ulici prozvanoj "Aleja smrti". Za nju se pričalo da je veštica, a da od njenih crnih očiju ljudi dobijaju šizofreniju i sebi otkidaju glave. Ako je verovati predanju svog muža je dokrajčila dok su razmenjivali nežnosti. Neki očevidci kažu da je iz kuće izašao sa otkinutom glavom koju je nosio u desnoj ruci, sa koje su umesto krvi naopako kapljale suze, dok je levom držao vrh drvene strele zarivene međ tri noge. Pak, drugi izvori tvrde da se pod nepoznatim okolnostima utopio u Timoku, jedne večeri dok je pecao. Ali oko nečega su svi u selu bili složni. Katarina je bila posrednik nečistih sila i zbog toga su je svi izbegavali. Jednom prilikom je bolesnoj meštanki napravila napitak od silnih trava koje je sakupljala u proplanku, posle čega su joj se oči istopile poput leda i iscurile poput vode, a u rupama koje su joj ostale u lobanji, niklo je Ivanjdansko cveće. Za Katarininu porodicu se još veruje da je Hazarskog porekla i da je bila u krvnom srodstvu sa hazarskom princezom Ateh, zbog koje ima urokljive oči. Međutim, ostavivši sve sa strane, Katarina je ipak budila neku draž u muškarcima, što je veruje se bilo zbog njenih već pomenutih tamnih očiju i bledog tena, kakvog su imali samo Ruski vladari. Melem za muške oči. Te večeri na mesečinom obasjanoj čistini stajala je ona, sa nepoznatim crnim muškarcem, koji je za jednu muževu glavu bio viši od nje. Bila je zabrinuta, u jednom trenu se bezobzirno kikotala njegovim neslanim šalama, dok je već u drugom zabrinuto, poput beskičmenjaka okretala glavu kako ne bi bila viđena i raščerečena stotinama usana seoskih tračara narednog jutra. Mlado devojče ovo nije naročito zanimalo te se odluči vratiti u kuću. Tih dana činilo se kao da je podzemlje došlo u posetu nebu. Goreli su jednako i nebo i zemlja, nijedna voda nije kvasila tlo zemaljsko osim one koja je kapala iz očiju onih nesrećnih seljaka kojima je sunce pojelo useve, poput gladnog kurjaka i nesretnih jaganjaca. Ni smena sunca i meseca, dana i noći nije im donosila olakšanje. Ne zna se jel disati bilo teže noću il danju. Vrativši se u postelju suvi vazduh ne dade mira mladome telu te ga tera na kašalj. Na mesečini obasjanom stolu nadomak prozora stajala je čaša vode kroz koju se prožimao mesečev ljesak. Ta poluprazna čaša vode činila se jedinim lekom, te se diže iz vrelog kreveta i munjevito odlazi do stola. Halapljivo je ispijala svaku kapljicu, a poneka je izbegla njena usta pa joj se spuštala niz bradu i vrat ostavljajući vlažan trag. Umirivši kašalj, Greta staje do prozora ne bi li joj se pluća zasitila svežeg i toliko vrelog vazduha. Naslonila se na okvir prozora i zatvorila oči. Slabašan povetarac mrsio je dugu plavu kosu i sušio mokre tragove na devojčinom tanašnom vratu. Celo Negotinsko vinogorje za trenutak postalo je mirno. Vreme je stalo. Timok prestade da teče. Svaki njegov žubor bio je sekunda, a svaki njegov novi talas minuta. A sad muk. Nijedna planina, šuma niti tama nisu budili nespokoj u meni - pomislila je Greta.