Neočekivana ljubav

Prolog

"Da li to znači da ćemo u rat sa celim svetom, gospodine?"

Okrenuo se i pogledao je. "Sve zavisi od sutrašnjeg referenduma, Mina."

"Onda želim da budem prebačena na obuku, predsedniče. Ja Vam nisam potrebna ovde, svojoj domovini jesam."

Pogledao ju je. "Tvoj otac je bio moj veliki prijatelj, ne želim da te pošaljem u smrt."

Gorko se nasmejala. "Svakako ćemo se svi suočiti sa njom, u tom slučaju, gospodine. Ne želim da se, poput miša, zavučem u neku rupu i krijem. Moj otac nije imao sina da krene njegovim putem, zato ima mene."

"I tvoja majka ima samo tebe, Mina."

Klimnula je. "Znam, ali... Nikad neću moći više sama sebe da pogledam u ogledalo, gospodine. Jednog dana, kad izađem pred oca, želim da izađem ponosna na sebe."

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "U redu, hajde da sačekamo rezultate sutrašnjeg referenduma, pa ćemo razgovarati o ovome."

Klimnula je glavom. "Kako Vi kažete, gospodine.", promrmljala je i krenula ka vratima, a onda zastala i pogledala ga. "Iako ih već oboje znamo, zar ne? Naš narod nikad na to neće pristati."

Klimnuo je glavom. "Možeš da ideš."

Dva dana kasnije

Nalazila se u sali prepunoj majora i komandanata raznih specijalnih jedinica i razgledala okolo. Ni na jednom licu nije videla tračak optimizma. Kao što je i očekivala, rezultati u korist "NE", bili su preko devedeset odsto. "Predsednik još nije stigao?"

Trgla se i pogledala u muškarca do sebe. "Ne.", kruto je rekla.

"Ćerka majora Ilića?"

Ponovo ga je pogledala. "Da, gospodine. Vi ste?"

"Komandant Sergej, drago mi je."

Klimnula je glavom. "Takođe."

"Ne piše nam se lepa sudbina."

Uzdahnula je i pogledala u napornog komandanta. Od toliko mogućih ljudi u sali, čovek se uhvatio za nju. "Mislim da smo je sami birali, komandante. Kao i uvek, birali smo srcem, a ne mozgom."

"I, kao i uvek, stradaćemo."

Klimnula je. "Ukoliko je potrebno...", rekla je i slegnula ramenima.

Uskoro je došao predsednik i održan je sastanak za nacionalnu bezbednost. "Sergej..."

"Predseniče...", ovaj je rekao i klimnuo glavom.

"Imaš li par minuta?"

"Naravno, gospodine, recite?"

"Mina želi na obuku, tvrdi da je potrebnija domovini, nego ovde. Na žalost, moram se složiti sa njom, svaki čovek je dragocen u ovoj situaciji. Nadam se da neće biti problem da je primiš kod sebe."

Pogledao je u devojku koja je kruto i ozbiljno stajala iza svog predsednika. Bila je njegov telohranitelj, a koliko je čuo, bila je jedna od najboljih. "Nema problema, gospodine. Sutra u pet ujutru želim da te vidim u generalštabu. Izuzetno mrzim kašnjenja, zato se potrudi da budeš tačna."

Arogantno ga je pogledala. "Za deset godina službe ni jednom nisam zakasnila, gospodine, niti izostala.", mirno je rekla.

Frknuo je. "Na tom stavu ćemo poraditi sutra. Doviđenja.", progunđao je, okrenuo se i otišao.

Narugala mu se iza leđa. "Na tom stavu ćemo poraditi sutra. Sanjaj samo.", prosiktala je za njim, pa se setila predsednika i pokajnički ga pogledala. "Oprostite, gospodine.", promrmljala je.

Uzdahnuo je. "On je najbolji od najboljih, Mina, zato te i šaljem njemu, ali... Jako je težak čovek, mnogo toga je prošao kroz ratišta i život i nema puno strpljenja, Mina."

Klimnula je glavom. "Ne brinite, gospodine, neću obrukati ni vas ni službu."

Osmehnuo se. "U to sam siguran. Srećno i... Nadam se da se vidimo nakon svega ovoga."

Klimnula je glavom. "Ja sam u to sasvim sigurna, gospodine. Čuvajte se."

Klimnuo je. "I ti se čuvaj. Možeš da ideš.", tiho je rekao. Klimnula je glavom i krenula ka vratima. "I, Mina..."

Okrenula se i pogledala ga. "Gospodine?"

"Srećno."

Klimnula je glavom i izašla van.