Neočekivana ljubav

Treće poglavlje

"Sedite tu, da Vam pogledam nos i usnu, krvarite.", progunđala je kad su se našli u spavaoni, gurnula ga na krevet, a onda mu podigla glavu i počela da zagleda. "Nije strašno, nos Vam nije slomljen, a usna je samo malo rascepana, više krvi, nego štete. Ne mogu da verujem, odrasli muškarci, a ponašate se kao klinci od po petnaest godina.", gunđala je, dok mu je maramicama brisala lice.

Ljutito ju je pogledao. "Za to si ti kriva, otišao bi, da ga ti nisi pljunula."

Bledo ga je pogledala. "Niko od Vas nije tražio da se mešate, sama bih se izborila sa njim."

"Da se nisam umešao, verovatno bi ti sad tražili grobno mesto. Taj čovek ni najmanje nije bezazlen, najbolje bi bilo da ga se kloniš."

Prevrnula je očima. "Mislim da je na to i zaboravio, posle onih batina. Bolje Vi čuvajte leđa. Evo, završila sam.", progunđala je, okrenula se i bacila maramice u kantu, a onda joj je pažnju privukla slika lepe devojke, koju je držao na stočiću. Podigla ju je i zagledala se u nju. "Ko je ovo?", radoznalo je upitala.

Ustao je, uzeo joj sliku iz ruke i vratio je na mesto. "Moja pokojna ćerka."

Krenula je nešto da kaže, a onda zatvorila usta. "Žao mi je.", najzad je izustila.

Klimnuo je. "I meni. Sad ću narediti da donesu još jedan krevet. I, molio bih te, pokušaj da ne napraviš još neki karambol.", progunđao je, okrenuo se i izašao van.

Duboko je uzdahnula, ponovo podigla sliku i pogledala je. Sad je donekle i mogla da razume njegovu ogorčenost i ponašanje, ali joj i dalje nije padalo na pamet da dopusti da je kinji. Slika je nestala iz njenih ruku i ona je podigla pogled ka njemu. "Sad će doneti krevet."

Klimnula je. "U redu, idem na ručak.", promrmljala je i zbrisala van. Nije baš imala želju da sluša njegovo kvocanje.

"Mina..."

Okrenula se i ugledala Aleksandra kako joj maše i pokazuje joj mesto za njegovim stolom. Nasmejala se, pokupila ručak, pa sela do njega. "Hvala.", rekla je uz osmeh

Nasmejao se. "Nema na čemu. Šta se desilo? Pričaju da si pljunula Mirka i izazivala tuču između njega i komandanta Sergeja."

Pocrvenela je. "Mene nikad niko nije uvredio, bez posledica. Naravno, nije mi bila namera da izazovem tuču između njih, samo da mu stavim do znanja šta mislim o njegovim idiotskim rečima, ali eto...", rekla je i slegnula ramenima.

Aleksandar se nasmejao. "Nisi ti izazvala ništa, Mina. To između njih traje godinama. Priča se..."

"Jesi li ti vojnik, ili neka baba koja raznosi abarove, Aleksandre?", Sergej je zarežao iza njega.

Ovaj je skočio sa stolice i okrenuo se ka njemu. "Vojnik, gospodine."

"Odlično, onda se tako i ponašaj.", progunđao je i, ne pogledavši Minu, udaljio se od stola.

"Jesi li ti vojnik, ili baba, Aleksandre?", Mina ga je tiho imitirala. "Zašto ga nisi pitao jel on derište, pa se bije sa drugim muškarcem, ili odrastao muškarac i komandant?"

Aleksandar ju je bledo pogledao. "Prvo, on je moj nadređeni i moram da imam poštovanje prema njemu, kao i prema svakom od njih. Drugo, ukoliko nastaviš tako, život će ti ovde biti mnogo težak.", progunđao je i seo nazad na stolicu.

Bledo ga je pogledala. "Dakle, ja njega moram da poštujem, a on mene ne? Kako da ne. Ja sam u službi imala ogromno poštovanje od svih i sigurno neću dozvoliti da me ovde ugnjetava bilo ko.", progunđala je.

"Više nisi u službi, Mina."

Klimnula je. "Nisam, ali i dalje ostaje da sam više rangirana, nego on. Ja u službu sutra mogu da se vratim, ako poželim.", uobraženo je rekla. Bila je svesna sebe, svojih mogućnosti i nije joj padalo na pamet da dozvoli jednom kretenu da je maltretira. Pogledala ga je i na momenat joj je postalo žao njega. Sedeo je sam za stolom i jeo. Pokupila je svoj tanjir, odnela ga na pranje, a onda krenula ka izlazu. "Prijatno."