Neočekivana ljubav -Završena-

Četrnaesto poglavlje

Stajali su na prepunom peronu i Mina je gledala oko sebe. "Ovo su sve deca, Sergej.", prošaputala je.

Progutao je i klimnuo glavom. "Znam."

Pogledala je u njihove majke, očeve, rodbinu koja je došla da se oprosti sa njima. Osmesi su bili tu i sa jedne i sa druge strane, ali ne oni iskreni i od srca, već bolne grimase koje su samo podsećale na osmehe. Mina je progutala i okrenula glavu, kako se ne bi rasplakala. Znala je da neki od tih roditelja poslednji put vide svoju decu. Možda bude i njena majka među njima. Ili Sergejeva. Raširila je oči u tom trenutku i pogledala ga. Uzdahnuo je i privukao je u zagrljaj. "Pristajem na taj brak, ako mi sad obećaš da ćeš se vratiti.", tiho je prošaputala.

Uzdahnuo je i poljubio je u teme, pa je jače stegao. "Obećavam da ćemo se oboje vratiti. Zajedno.", nežno je rekao.

"Ovo su sve deca, Sergej.", ponovila je.

Klimnuo je. "Znam.", prošaputao je. Prošao je ovim putem toliko puta poslednjih godina i nagledao se ovih rastanaka, ali nikad nije uspeo da postane imun. Uskoro je voz ušao u stanicu i ukrcavanje je počelo. Mladići, vojnici su sedeli po kupeima, mahali svojim voljenima. Zastala je kraj jednog kupea i stegla vilicu. Jedan tata je kroz prozor ljubio svoje malo dete i plakao. Vratio ga je majci, brzo izbrisao suze i seo na svoje sedište. Sergej ju je pogledao, nežno je pomilovao i poveo je dalje. "Tako sam i ja svaki put ostavljao Kiku. Uvek mi je bila misao u glavi da se jednog dana neću vratiti i da je neću više videti. Nikad mi nije palo na pamet da je ona ta koja će otići." Nije odgovarila, okrenuo se i pogledao je. Uzdahnuo je kad je video da su joj kočnice popustile i da plače. Našao je slobodan prostor na podu hodnika, seo, pa je povukao u krila. "Oprosti.", prošaputao je.

Odmahnula je glavom i zabila glavu u njegov vrat. Jako ju je stegao. U početku je vladao samo tihi žamor u vozu, a onda je neki momak pustio glas i zapevao. "Da li su svesni gde idemo i šta se dešava?", tiho je upitala kroz suze.

Nežno joj je izbrisao suze i poljubio je u čelo. "Svesni su, ali... Znaš li kako je nastala pesma "Đurđevdan"?"

Namrštila se i odmahnula glavom. "Nemam pojma.", promumlala je.

"Nastala je 1942 u vozu smrti. Srbi i muslimani iz Bosne, njih tri hiljade, su zatočeni u zatvore i logore u Sarajevu. Odatle su ih vozovima prebacivali za Jasenovac. Jedan od momaka, poput ovog, je zapevao tu pesmu, a onda se ona prenela dalje. Njih je bilo previše u tim vagonima, zatvorili su im prozore i mnogi su se ugušili pre dolaska u Jasenovac. Nisu prestali da pevaju. Razumeš? Znali su gde idu, kao što i oni znaju."

Klimnula je glavom. "Razumem. Izvini, samo... To su sve deca, ili imaju decu. Tvoja priča, moja sećanja na ispraćaje moga oca i... Jebi ga."

Osmehnuo se. "U redu je. Znaš, bilo bi u redu i da si odustala. Još uvek možeš."

Ošinula ga je pogledom i on se nasmejao. "Zaista si pomislio da me tako vratiš nazad?"

Slegnuo je ramenima. "Moje je da pokušam."

Prevrnula je očima i okrenula mu leđa. Kreten, to je on, ukoliko još nije shvatio da bi za njim krenula i ravno u pakao. Privukao je uz sebe, naterao je da ga pogleda i nežno je poljubio. "Mina...", neko ju je viknuo s' drugog kraja voza.

Izvirila je, a onda se osmehnula kad je videla Aleksandra i mahnula mu. "Dođite ovamo. Ima mesta."

Trojica momaka su poskakala sa poda i krenula ka njima. Aleksandar i Ivica su se pogledali kad su videli da Mina sedi u Sergejevim krilima. "Rekao sam ti.", Ivica je rekao smejući se.

Posedali su dole. "Pa, drago nam je što vidimo da se niste poubijali.", Aleksandar je nasmejano rekao.

Pocrvenela je i pogledala u Sergeja. Setila se svih scena koje su njih dvoje priredili ovim momcima i bilo ju je sramota. "Da, pa ovaj..."