Neočekivana ljubav -Završena-

Dvadeset deveto poglavlje

"Mina, dete...", Dušan ju je kroz suze zagrlio. Nestrpljivo ih je čekao na kapiji, dok su žene i Dunja spremale ručak i kolače u kuhinji.

Uzvratila mu je zagrljaj. "Nemojte još i Vi, molim Vas. Njih dvojica su mi sasvim dovoljni za vratom.", šaljivo je rekla i poljubila ga u obraz.

Nasmejao se. "Izvini. Kako si?"

Slegnula je ramenima. "Kako moram, za sada. Od pondeljka ponovo krećem na fizio terapiju, lekove ću piti do kraja trudnoće, ali biću dobro."

"Naravno da hoćeš, nisam ni sumnjao da će biti drugačije. Sine...", promrmljao je, pa i njega zagrlio. "Hajde, idemo unutra, nešto je danas sveže, ne želim da se Mina razboli."

Mina je mučenički uzdahnula. Znala je da svi oni samo brinu za nju, ali postajalo je nepodnošljivo. "Minaaaa...", Dunjica se zatrčala ka njoj, ali ju je Sergej uhvatio i podigao je u naručje. "Hoću strini, pusti me!"

Sergej se nasmejao. "Strica nisi poželela? Moraš biti pažljivija prema strini, pile moje. Povređena je, a ima i bebu u stomaku."

"Što se tvoj stric nije udostojio da nam kaže.", Iva je zagraktala izlazeći iz kuhinje. Zagrlila je Minu i jako je stegla, a onda je zabrinuto odmerila. Bila je mršava, bleda i delovalo je kao da trpi bolove. "Crno dete...", prošaputala je i rasplakala se. Zatim ju je ponovo zagrlila, pa je prepustila Anki, a ona zagrlila Sergeja.

"Kako si, dušo?", Anka je tiho upitala i jako zagrlila Minu.

Uzvratila joj je zagrljaj. "Dobro sam, mama, nemoj da brineš. Stvarno jesam.", promrmljala je kad ju je pogledala i izvila obrvu.

"Uopšte ne izgledaš tako. Hajde, idi u sobu i lezi, donećemo ti..."

Mina je duboko uzdahnula. "Kao što sam rekla već Sergeju i Demonu, ne planiram da ostatak života ležim u krevetu i glumim invalida, jer to nisam. I ne pada mi na pamet da ležim sama u krevetu. Biću u dnevnom boravku.", progunđala je.

"Ali..."

"Nema "ali", mama, rekla sam šta sam imala. Tek sam došla, nemoj odmah da me nerviraš."

Anka je odmahnula rukom. "Radi kako hoćeš, ne zanima me. Idi onda bar sedni u dnevni boravak."

Mina se nasmejala i slatko je poljubila u obraz, pa pogledala u Sergeja i Dunju. "Pravićeš mi društvo, lepotice?"

Malena je zaklimala glavom, iskobeljala se iz Sergejevog naručja, pa joj pružila rukicu i krenula sa njom i Demonom. "Mnogo sam se uplašila, baka i baka Anka su non stop plakale, mislila sam da se nećeš vratiti.", promrmljala je kad je sela do nje i uvukla joj se u zagrljaj.

Mina je uzdahnula i nežno je poljubila u teme. "Zar si sumnjala? Naravno da sam se vratila, obećala sam ti, zar ne?"

"Jesi, ali zašto su one onda toliko plakale?"

Uzdahnula je. "Zato što su se uplašile. Šta ti radiš kad se uplašiš?"

Sergej je u tom trenutku ušao u dnevni boravak, seo kraj nje, pa ih obe zagrlio. "Plačem. I ja sam se mnogo uplašila."

Sergej ju je pomazio po kosici. "Prošlo je, pile moje.", nežno je rekao.

Pogledala ga je. "Jesi li se ti uplašio?"

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "Jesam, ali naša Mina je mnogo jača nego što smo mi mislili i dokazala nam je da nema potrebe da se plašimo, zar ne?"

Klimnula je glavicom. "Jeste. Idem da vidim ko je.", promrmljala je i skočila sa kreveta, pa otrčala ka vratima.

Dušan ih je otvorio, a onda se nasmejao kad je ugledao Vojkana ispred sebe. "Dobar dan, sine, dobro došao.", nasmejano je rekao i pružio mu ruku.

Vojkan se nasmejao, rukovao se sa njim, pa kleknuo ispred Dunje i pogledao je. "Dobar dan, lepotice. Kako si?"