Neočekivana ljubav -Završena-

Trideseto poglavlje

"Ti ne možeš sa nama, idemo na večeru i..."

Sergej ju je ščepao s' leđa i slatko je poljubio u vrat. "Znaš da neće odustati, dušo."

Pogledala ga je preko ramena. "Kako misliš..." Demon ju je ponovo prekinuo zavijanjem. "Prestani da se svađaš sa mnom!"

"Da ga ipak povedemo? Možda on najbolje proceni budućeg mladoženju?"

Prevrnula je očima. "Neka ide, ali ako mu se ne svidi i pojede istog, mislim da mi majka nikad neće oprostiti."

Prasnuo je u smeh, okrenuo je ka sebi i željno je poljubio. "Neće, dušo. Od kako si ranjena nije se odvojio od tebe ni na trenutak, neće ni sad. I ne možeš ga sprečiti, sobu bez prozora nemamo."

Zagrlila ga je oko vrata i nežno ga poljubila u nos. "Neka bude, hajde da krenemo, mami će dovoljno biti što i on ide sa nama, zamisli da još i kasnimo."

Nasmejao se, uzeo je za ruku i poveo je van, dok je Demon lagano šetao za njima. "Zar i ta zver ide sa nama?"

Mina je duboko uzdahnula. Ne zna se ko je bio teži za borbu, Demon, ili njena majka. "Probaj ti da ga sprečiš, ja ne mogu. U najmanju ruku, moraćemo staviti nove prozore, ukoliko odemo bez njega.", mirno je rekla.

Anka je prevrnula očima. "Neka ide, samo krenite više."

Mina se zacerekala. "Neko nam je nestrpljiv i zaljubljen."

"Ne lupetaj, Mina, nemam ja dvadeset godina, pa da se zaljubljujem. Polazi.", Anka je progunđala, ali ju je crvenilo na licu izdalo.

Mina se još više zasmejala. Zaista joj je bilo drago zbog majke. Doduše, verovala je da bi mnogo drugačije reagovala da se nije pojavio Sergej u njenom životu i da nije spoznala šta je u stvari ljubav. "Dobro, mama, ne zaljubljuju se samo dvadesetogodišnjakinje, ja imam..."

Žena je odmahnula rukom i krenula van. "Mislila sam da tvoju udaju nikad neću dočekati. Sergej je čudo."

Mina je prevrnula očima. "Ne preteruj."

"Gde ćeš, zete? To je tri kuće odavde."

"Možeš li, dušo?"

Uzdahnula je i povukla ga dalje. "Naravno da mogu, ne preteruj."

Obavio je ruku oko njenog struka i privukao je sebi. "Trebalo je da odmaraš, nisi. Ne preterujem."

Slatko ga je poljubila. "Uživala sam mnogo više, nego da sam spavala."

Zacerekao se i poveo je dalje. Pet minuta kasnije su bili ispred jednog malog, ali veoma lepo uređenog dvorišta sa malom prizemnom kućicom na sredini. Vrata im je otvorio visok, sredovečan, ali lep muškarac. Široko im se osmehnuo. "Dobro veče, hajde, uđite.", ljubazno je rekao i sklonio se sa vrata.

"Jel tebi poznat odnekle?", Mina je tiho upitala Sergeja.

Zbunjeno ju je pogledao i odmahnuo glavom. "Možda si ga viđala kad smo dolazili."

Slegnula je ramenima. Verovatno je bio u pravu. "Aleks je već došao.", čovek je promrmljao, a onda ih uveo u dnevni boravak.

Mina je prasula u smeh. "Ja ne mogu da verujem! Rekla sam ti da mi je čovek odnekle poznat.", rekla je Sergeju, pa prišla Aleksandru i nacerila mu se. "Dobro veče, budući burazeru."

Prasnuo je u smeh, ustao i zagrlio je. "Ne mogu da verujem. Kako si?", zabrinuto je upitao, pa se pozdravio sa Sergejem. "Hteo sam da dođem do vas i obiđem je, ali mi Vojkan reče da niste tu."

"Dobro sam, Aleksandre. Dobro.", promumlala je.

Izvio je obrvu i pogledao u Sergeja. "Biće dobro."

"Koliko vidim, vama ne treba upoznavanje."