Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Sedamnaesto poglavlje

Došao je dan kada će Neven konačno postati samo i isključivo moj, gledam ga kako namešta kragnu na košulji i ne mogu da poverujem da on zaista jeste moj. "Ti izgledaš kao da si krenuo da se tek venčaš a ne razvedeš." zadirkujem ga prilazeći mu, osmehne se, nabije nos u moju kosu i duboko uzdahne.

"A ti izgledaš kao da su te sad spustili iz raja." šapne i svojom ogromnom ručerdom uhvati me za dupe. Iz nekog razloga posebnu ljubav gaji prema mojoj zadnjici. "Predivna si."

"Ne lupetaj." postidim se u momentu i to mu izmami najslađi osmeh na svetu. "Izgledam kao da me je izbacila poplava. Nisam se ni očešljala čoveče, grozba sam." on ide da se razvede a ja idem kod lekara na kontrolu. I ako sve bude kako treba mogu da počnem opet sa radom.

"Ti lupetaš, meni si uvek lepa." ovlaš ga poljubim a onda mi se telefon začuje iz sobe. Znam da je to tata, svaki dan me zove u isto vreme jer smo se tako dogovorili. Neven me u prolazu još jednom počasti udarcem preko dupeta na šta se zakikoćem. "Ćao tajo."

"Ljubavi tajina kako si danas?" nasmeši se nežno pa mahne Nevenu koji je u tom momentu ušao u sobu. "Gde si zete? Šta to slaviš danas pa si se utego ko Jovana Jeremić?" bocka ga. Zna tata vrlo dobro šta to Neven slavi danas a zna i koliko ne može da podnese Jovanu Jeremić.

"Slaviću večeras taste sa tvojom ćerkom. Sada idem da se rešim rospije već jednom." reče, poljubi me i uz mahanje tati izađe iz sobe pa i iz kuće. Nasmejem se tati kad počne da odmahuje glavom.

"Gde ga nađe tako ludog sine..." smeje se.

"Ti si ga našao, ne ja" zakikoćem se. "I dobro sam, ne brini. Idem na kontrolu posle. Ako sve bude kako treba videću da od sledeće nedelje opet počnem da radim." obavestim ga i ubrzo mu se lice smrkne.

"Mirjana to ti nije pametna ideja. Doktor ti je lepo rekao da se što više odmaraš."

"Jeste." potvrdim. "Ali nije rekao da sedim kući dva meseca, moram da završim fakultet tata a to ne mogu ako ne budem završila praktični deo." brecnem se. Kad umisle nešto postanu ko babe dosadni.

"Ne brecaj se na starog oca, uši ću ti otkinuti." opomene me. "I jel ti stvarno misliš da će ti Neven dopustiti da tako brzo počneš sa radom? I da počneš sa radom bilo gde?"

"Neven se tu ne pita ništa. Hoću u roku da završim faks, ako se budem teglila onda je bolje odmah da odustanem i da rešim problem." tata se naroguši a tek tada iza njega ugledam Mitra i Vida koji se takođe roguše dok me slušaju. Ovaj put će biti sve onako kako sam ja smislila, ceo život ih slušam. E jednom ću uraditi po svome. "Uostalom zbog Nevena i hoću da počnem s radom. On to ne govori ali imam osećaj da sam mu na teretu."

"Ti si dete poludela." maše glavom levo desno kao da stvarno imam neku dijagnozu. "Nevenu da si na teretu on nikada ne bi radio stvari meni iza leđa, ne bi jedva čekao da ja odem iz zemlje kako bi mogao da te dovuče kod sebe kući i ne bi gledao u tebe kao u Boga a to je sve ono što je on uradio."

"Neven ni za šta nije kriv.." dam se u odbranu a tata podigne kažiprst uvis i ja začepim.

"Ne brani ga." zamaše preteći prstom. "Nije on kriv što oseća to što oseća, niti si ti kriva što osećaš to što osećaš. Ja vas oboje krivim što ste to hteli da sakrijete od mene. Kao da vas nisam oboje ja podigao, tebe od pelena a njega od tinejdžerskih dana. Ako vas četvoro neko na ovom svetu poznaje to smo Žeks i ja, i koliko god neke stvari vi hteli da sakrijete od nas dvojice to nikada nećete uspeti."

"Jesi bio ljut na nas kada si saznao?" izleti iz mene, on se konačno opet nasmeši pa klimne glavom.

"Bio sam ljut na ceo svet kada sam saznao, a znao sam od početka. Još kada je on tebi počeo da se sviđa, sve sam mislio proći će to tebe, ti si mlada, zaljubićeš se u nekog drugog ali džabe... ista si ko Mira." moja mama, po kojoj nosim ime bila je mlađa od mog tate pet godina. Kada je nas dobio imao je dvadeset pet a mama dvadeset i nažalost tada je i umrla. Kada je nas donela na svet. Mama se silno borila za tatu, strina i čiča su mi pričali kako je bila ludo zaljubljena u njega a on je bio skroz hladan poprilično dugo. On je recimo jako retko pričao o mami, a ipak kada bi propričao to su bile reči pune emocija, oči pune suza, tuge i ljubavi i usne raširene u najsitniji osmeh na svetu.

"Ti znaš sve ovo vreme?" iznenađena sam. Nisam to čak ni slutila. "Nikad ništa nisi rekao, nikada se nisi odao."

"Nisam hteo da ti bude neprijatno. I sad bih rekao da je ipak vredelo moje ćutanje jer ste vas dvoje srećni a ja više nisam ljut." verovatno bi mi bilo neprijatno ali sada se osećam kao da sam na sedmom nebu i ne postoji reč koja bi opisala kolika je moja sreća.

"Tata.. jel ti znaš za Nevenov... problem?" kažem misleći na decu a tata shvati šta ga pitam i tužno klimne glavom.

"Znam sine. I znam da to tebi teško pada ali moraš da budeš uz njega. Neven je emotivna duša, jednom je preživeo izdaju i bol.. drugi put neće moći." upozorava me kao da je Neven njegovo dete i to je najslađa stvar na svetu.

"Ne brini tata, pričali smo o tome. I nemam nameru da ga napuštam. Ali tebe ću morati. Idem da se spremam za kontrolu. Ljubim vas puno." pošaljem mu poljubac koji uzvrati i uz reči pozdrava za njegovog voljenog zetonju, spusti slušalicu. Ne idem ja nigde od Nevena. Makar ceo život nemala ni kučeta ni mačeta.