Nepreboljivo ubistvo - nastavak Ubistvenih noći

4

𝓛𝓲𝓪

Sutradan časovi su bili uobičajeni, treninga za danas nije bilo, ali Unutrašnji red je zasedao.
  Karter mi je juče objasnio gde treba da idem. Bila sam u istočnom krilu, i pored ulaza za hodnik gde su učionice postoje vrata, ali su magijom vladara svetla skrivena iluzijom. Na mestu gde je ulubljen zid zapravo je kvaka, i kada sam pružila ruku do tog mesta, zaista sam je osetila. Povukla sam nevidljivu bravu i vrata se zaista otvoriše. Ispred mene su se našle samo strme stepenice. Fluroscentno svetlo pokazivalo mi je put kuda treba da idem.
  Kada sam se spustila niz stepenice naišla sam na kraći hodnik. Trebalo je da uđem u vežbaonicu broji jedan, ali ni na jednim vratima to nije pisalo. Došla sam na kraj hodnika kada sam zapazila bela drvena vrata na kojima je uklesano crno broji 1.
  Karter je rekao da nemamo trening večeras, pa sam ostala u uniformi i ušla u vežbaonicu.
  Zatekla sam prostoriju veličine obične sale za fizičko, slabo osvetljene, sa strunjačama i ostalom opremom za vežbanje. Na sred prostorije stajao je veliki sto za kojim su sedeli ostali članovi Unutrašnjeg reda, kao i Marija i ostali profesori koji su bili članovi; isti oni koji su me nagovarali da pristanem prvog puta.
  "Uđi te koleginice", naredio mi je Miler i odmah sam ga poslušala.
  Pored dosta starijih učenika koje znam i koje sam često viđala po predavanjima bilo je i onih mlađih. Neki su izgledali veoma mladi. Oko trinaest-četrnaest godina.
  Sela sam pored Kartera koji mi se samo toplo osmehnuo i vratio pogled na profesore na čelu stola.
  "Sada kada smo svi tu, možemo da počnemo", rekla je Maria i ustala pogledom prelazeći preko lica svakog od nas.
  "Znate da polugodište nikad ranije nije počelo, a predpostastavljam da vi koji niste bili tu tokom prošlog polugodišta ste čuli šta se desilo. Želim da kažem da ono što se desilo nije ni malo naivno i da ne mogu da obećam da se neće desiti opet", Maria time nije odavala nikakvu pristrasnost, ali položaj njenih ruku na sto odavao je bes. A ja, ne mogu reći da nisam potresena, ali i ne da jesam.
  "Čovek protiv koga se borimo je jako moćan, kako i po statusu tako i što se tiče vladanja. Ali kako bilo, nećemo njega viđati nego njegove ljude koji nisu ništa manje bolji vladari. On želi da preuzme školu, Unutrašnji red, i svu moć. Ne smemo to dozvoliti", glas joj je bio odlučan a njeno pokazivanje prstom o sto je isticalo ozbiljnost situacije.
  "Vi ste naša nada. Budućnost Unutrašnjeg reda i ove škole. Ova situacija je loša, i zato ćete već sutra početi da učite ostale elemente sa Nakamurom. Vaše noćne vežbe takođe počinju sutra."
  Napeto ćutanje je trajalo neko vreme a onda me je Maria pogledala. "Spremite se. Jer moramo zaštititi naše blago."