A true love story never ends

~Život bogataša

"Sedi." rekla je i prevrnula očima. Seo sam na skupocenu fotelju u dnevnoj sobi. Njen otac nije žalio ni jednu paru koju je dao za izgradnju ovog hotela. Sigurno je potrošio milione.
Sela je preko puta mene i prekrstila noge. Još uvek je bila u kratkoj, čipkastoj spavaćici iako je bilo kasno popodne. Nekada sam joj se divio zbog te ogromne doze samopouzdanja i drskosti koju je imala u sebi. Nije se plašila da rizikuje i volela je izazove.

Na malom stolu koji je stajao izmedju nas nalazila se piksla prepuna cigareta i nekoliko praznih čaša koje su smrdele na alkohol.

"Organizuješ žurke kada tvoj otac nije ovde?"
"Znam da nisi ovde da bi dobio odgovor na to pitanje, zato predji na stvar." Postala je toliko nepodnošljiva. Njeno prisustvo je počelo da me guši. Pitao sam se šta se desilo Katarini koju sam nekada poznavao.
"Dobro. Zašto mrziš Džesiku?" Nasmejala se istog trenutka.
"Zašto te je to toliko pogodilo?" Uzeo sam čašu koja mi je bila najbliža i lupio njome o sto. Trgnula se.
"Ne iskušavaj moje strpljenje. Dok se njen brat borio za život u bolnici, tebi je bilo do svadje sa njom. Zašto?"
"Sad je dosta. Ne možeš tako da razgovaraš sa mnom."
"Šta se tebi desilo, Katarina? Ne prepoznajem te više." Spustila je pogled. Mislim da sam je prvi put video ovakvu.
"Sećaš se kada si me pitao da ti ispričam šta me je stvarno dovelo u Los Andjeles?" Klimnuo sam glavom.
"Poniženje koje sam doživela pred svima? Znaš li ko mi je učinio sve to, Brent?" Posmatrao sam je dok je koračala prema balkonu.
"Tvoja draga Džesika Brendon." Ćutao sam zatečen.
"Prišla mi je u kantini." Govorila je prilazeći mi kao da pokušava da vizuelno opiše scenu iz škole.
"Polila me je flašicom vode i rekla da me tamo niko ne želi." Rekla je tiho i ponovo sela na fotelju.
"Pa verovatno je imala razloga za to. Siguran sam da ni ti nisi bila baš andjeo." Nasmejala se dok su joj se oči punile suzama.
"Bila sam sve osim andjela, Brent. Želela sam da me se svi plaše i uspela sam u tome. Svi su se družili sa mnom, išla sam na sve zabave i bila glavna tema. Sve dok se ona nije pojavila." Suze su počele da joj liju niz obraze i nisam više znao šta da radim. Bio sam zaprepašćen. Ona plače.
"Moji roditelji nikada nisu kod kuće, vidiš i sam. Bila sam jedna obična mala bogatašica kojoj je bilo potrebno malo pažnje. Roditelje nije bilo briga za mene. Svako ima svoj posao, putuju svake nedelje. Ja svakoga dana dobijem poruku na frižideru i kreditnu karticu napunjenu novcem. Od mene su jedino tražili da ne izazivam skandale i da ih ne brukam. Bila sam toliko nesrećna." Zastala je na trenutak kako bi obrisala suze.
"U školi je bilo drugačije. Mogla sam da upravljam svima. Sve dok Džesika nije došla i sve upropastila. Napustila sam školu, mama i tata su bili toliko razočarani i ljuti na mene. Bez razmišljanja su spakovali sve stvari i sutradan smo se našli na putu za Los Andjeles gde je tata dobio novi posao. Bila sam potpuno sama, slomljena i besna."

"I rešila si da uništiš Džesikin život." Dovršio sam njenu misao zaprepašćen. Nisam znao da li da je zagrlim ili da vičem na nju. Samo je želela pažnju koju su joj roditelji uskratili, ali dobila ju je na pogrešan način. Umesto što je ljude smatrala svojim slugama, trebala je da se sprijatelji sa njima. U njoj se nakupilo toliko zla. Toliko da je povredila Džesiku i ljude do kojih joj je najviše stalo. Nesvesno je išla sve dalje i dalje u tome prelazeći sve granice.

"Jesi li svesna koliko si ljudi povredila, Katarina? I šta si time dobila? Osvrni se oko sebe. Sama si. U luksuznom hotelu koji poseduje tvoj otac. Provodiš vreme sa ljudima koji ti se dodvoravaju samo zato što imaš novac. Oni neće zauvek biti uz tebe, oni ti nisu prijatelji. Pokušavaš da započneš novi život, u drugom mestu ali on te je pratio dovde. Ne možeš da pobegneš. Moraš da se suočiš sa ovim." Rekao sam i kleknuo ispred nje.
"Smesta moraš da prestaneš sa ovim. Nisi svesna koliko je ljudi nastradalo zbog tvog ponašanja. Koliko ih samo još može nastradati." Stegnuo sam je za ruku.

"Brent, pomozi mi. Šta da radim? Nisam želela da ispadne ovako. Htela sam samo da me se Džesika plaši. Nikada nisam imala nameru da povredim njenog brata. Rekla sam joj da sam zaljubljena u njega samo kako bi ona bila povredjena. Džek je divna osoba i bio mi je jedini prijatelj iako je on mene gledao na drugi način. Kada sam čula da je imao nesreću, srce mi se steglo."
"Moraš da ispraviš ovo."
"Tako mi je žao zbog svega." Rekla je drhtavim glasom i zagrlila me.

Džesika's P.O.V

Kada sam došla na plažu, Liam me je već čekao. Izgledao je umorno ali se nasmejao kada me je video.
"Hej" zagrlio me je.
"Izvini zbog svega." Nisam znala šta drugo da kažem. Zbog mene mu je odmor na neki način i propao.
"Zbog čega?"
"Pa zbog toga što si celu noć proveo u bolnici na primer."
"Ne treba da se izvinjavaš. Kako ti je brat?"
"Zadobio je lakše povrede i za nekoliko dana će ga otpustiti. Video si da je i mama došla i čim se Džek oporavi, vraćamo se kući." Rekla sam tiše kao da se plašim njegove reakcije. Želela sam da provodim vreme sa njim, da se družimo i izlazimo, ali sad se osećam kao da sam ga izdala, a on se toliko trudio.
"I moji roditelji stižu danas." Rekao je povredjeno. "Ako ništa drugo bar više neću morati da glumim Larinu bebisiterku." Nasmejali smo se, ali nekako na silu. Nisam želela da se oprostim od njega. Možda se više nikada nećemo videti.
"Liame, misliš li da ćemo se videti ponovo?"
"Možda."
"Previše si tajanstven." Izgledao je nervozno.
"Džes, ja... Moram nešto da ti kažem. Od prvog dana kada sam te ugledao, zaljubio sam se u tebe. I od tada ne mogu da prestanem da razmišljam o tebi."
"Liame..." Njegove reči su me pogodile. Znala sam da je tu postojalo nečega, ali njegovo priznanje je nešto sasvim neočekivano. Jedina osoba o kojoj mogu da mislim u ovom trenutku je Brent. Znam koliko je to pogrešno, ali ne mogu protiv svog srca. U njemu će zauvek biti Brent. Naježila sam se i od same pomisli na to iako nisam mogla da poreknem.

"Ne moraš ništa da kažeš. Bio sam više puta u prilici da vidim način na koji se Brent i ti gledate. Gledaš ga onako kako ja gledam u tebe. I znam da je nepravedno što ti sada sve ovo govorim, ali je bilo jače od mene. Od trenutka kada sam te video, maštao sam samo o tome da te vidim srećnu. Sada si srećna, vidim ti to u očima." Rekao je i prišao mi bliže. Srce mi je stalo.
"I maštao sam o tome kako ću ti jednoga dana ukrasti poljubac." Poljubio me je u obraz. Nasmejala sam se dok mi se jedna suza spuštala niz lice.
"Nisam baš ovakav zamišljao, ali i to je nešto." Snažno sam ga zagrlila.
"Hej, ne plači. Nisam želeo da te rastužim."
"Nisi, samo ne želim da te izgubim."
"Ni nećeš. Uvek ću biti tu negde."
"Moram da krenem sad."
"I ja. I žao mi je što ti i Lara nikada niste pronašle zajednički jezik."
"Biće još prilika." Bolela me je svaka reč koju sam izgovorila. Ne želim da ovo bude zbogom.
"Vidimo se." rekla sam dok mi se srce cepalo.
"Vidimo se." Stajali smo nepomično još par trenutaka.
"Hej, ipak sam ti obećao skok sa bandžija, zar ne?" Rekao je sa suzama u očima i to me je slomilo.

Klimnula sam glavom, okrenula se i ubrzanim korakom krenula prema vili ostavljajući ga iza sebe. Nisam želela da se ovako završi.
Toliko će mi nedostajati.