Frajer

6.

Od one večeri kada sam je prvi put poljubio, bili smo nerazdvojni. Osećao sam se čudno, ali lepo čudno. Anja se razlikovala od svih mojih pređašnjih devojaka. Pre svega, nije igrala nikakve igrice. To sam odmah uvideo i dopalo mi se. Nije čekala da je uvek prvi pozovem. Kada nije mogla da izađe da se vidimo, uvek bi mi dala iskreno objašnjenje o čemu se radi, a ne bi se izvlačila na ,,obaveze".

Međutim, razlikovala se još po nečemu. Nikad ranije nisam toliko razgovarao ni sa jednom devojkom. Samog sebe sam iznenadio svojom željom da joj sve kažem, da sve podelim sa njom. I ona je pričala, ponekad mi se činilo previše, dok sam posmatrao njene usne kako se pomeraju izvijajući se povremeno u osmeh ili se stiskajući od gorčine.

Govorila je o svom detinjstvu, željama, o budućnosti podstičući mene da joj kažem svoje. Ohrabrila mi je da učim, da radim na sebi. Verovao sam joj toliko da sam joj poverovao svoje misli o ocu. Ispričao sam joj sve čega sam se setio iz perioda dok je mama bila živa i kako smo se ranije borili jedan protiv drugog i da taj rat još uvek traje. Nije mi govorila šta da radim što me najviše iznenadilo. Samo mi je slušala. Pričao sam o maminoj bolesti, tati i kako se sve vreme ponaša prema meni. Takođe, pričao sam joj o Iris. Ćale bi mi najverovatnije isterao iz kuće da nije Marije, koja ga primorala da bude i meni, kao i Iris, dobar otac.

Verovao sam joj kao nijednoj devojci dotada. Potpuno sam spustio gard i otvorio se. Osećao sam povezanost sa Anjom. Ne fizičku jer, nažalost, još uvek nismo došli do toga nivoa, već onu emotivnu. Doživljavao sam je kao deo sebe.

Uvek sam mislio da je potpuno iskren čovek veoma slab čovek. Smatrao sam ga i glupim jer pokazuje svoje slabosti dajući time mogućnost drugima da ga povrede.
Anja je smatrala takvo viđenje besmislenim.

- Želim da te upoznam; da znam sve o tebi. Samo tako mogu da te zavolim.

Ne znam šta me je to navelo da promenim mišljenje i da se prema njoj ponašam drugačije. Možda su nas zbližili svi oni razgovori u kojima sam saznao koliko je snažna njena želja da voli; da bude voljena. Možda sam otkrio koliko smo, u stvari, slični.

Kažu da ,,prava osoba" nije ona pored koje smo opušteni, već ona koja nas čini boljim ljudima. A, pored nje, poverovao sam u istinitost svih ovih reči.

U njenom društvu uvek sam se trudio da što manje psujem. Bio sam posebno pažljiv prema njoj. Imao sam želju da budem njen savršen muškarac. Sve što sam želeo bilo je da je volim i zaštitim. Bio sam u stanju da radim bilo šta zbog njega. Čak sam počeo i da verujem u njene priče o velikoj i pravoj ljubavi. Imao sam sve simptome koje je pominjala.

A i Anja je osećala isto. Video sam to u njenom pogledu i osećao u tonu kojim mi se obraćala. I ona je imala tajne, i nju su pritiskale mnoge stvari. Roditelji su joj bili razvedeni i strašno je patila što retko viđa oca.

Slušala me je kada sam govorio o svom ocu i kako bih voleo da je mrtav. Sada se pitam kako se obuzdala da me ne udari kada znam šta bi ona sve dala da svog može češće da zagrli.

Jedne večeri, oko ponoći, iznenadila me je svojim pozivom. Rekla mi je da sam joj nedostajao. Tog dana se nismo videli jer je sve vreme bila u školi, a posle škole sa drugaricom koja je raskinula sa dečkom. Morala je da joj bude podrška, kako mi je objasnila. Nisam u potpunosti shvatio kako Anja može da joj pomogne, ali ona me je uveravala da je samo njeno prisustvo od koristi drugarici jer ova ima kome da poveri šta oseća i tako olakša svoj bol. Nikad neću razumeti tu žensku logiku.

Kada neko od mojih ortaka raskine sa devojkom, ostali mu pomažu tako što je više ne spominju, barem dok ne bude potpuno siguran da ju je preboleo. Onda ga malo zezaju jer je dobio korpu. Mada, nikad ne preterujemo u tome. U slučaju da ste pomislili kako smo bezosećajni, ne preterujemo jer znamo da nas sve čeka takva sudbina, kad-tad. Mislim, društvo ne može da ti pomogne da preboliš, a i bolje je kada uopšte ne znaju koliko te boli.