Frajer

11.

Sedeo sam u autu na parkingu ispred njene zgrade i čekao skoro dvadeset minuta da siđe. Svaki put mi obeća da će biti spremna tačno na vreme, a uvek je čekam barem deset minuta.

- Što se smeškaš? - pitala je nameštajući pojas.

- Brojim.

- Šta brojiš?

- Koliko puta sam otišao kada se devojka nije pojavila u roku od tri minuta.

- Vau! I dokle si stigao?

- Do dvocifrenog broja.

- Mislila sam dokle si stigao sa tim devojkama posle takvog tretmana?

- A šta ti misliš?

- Do korpe.

- Ta ti je dobra - poljubio sam je i time stavio tačku na naš razgovor.
- Gde idemo? - pitao sam.

- Vodim te na jedno lepo, tiho mesto gde ćeš moći da se opustiš i prepustiš uživanju.

- Moja gajba je puna. Tebi je keva tu, kao i komšije. Onda hotel?

- Opet počinješ? - udarila me je torbicom tobož ljuta gurajući mi u ruku nekakav zelenkasti prospekt.

- Mora da me zezaš.

- A, šta kažeš? Izložba slika Paje Jovanovića!

- Da, super. Jej!

Vozili smo se u tišini sve dok nisam našao prazno mesto na parkingu. Onda je izletela iz auta sva ozarena zgrabivši me za ruku i potrčala ka ulazu. Ispred nas je stajala grupa radoznalih Francuza u šarenim kožnim čizmama dok je njihov vodič kupovao karte. Anja je iskoristila to vreme da prelista biografiju našeg velikog umetnika i stavila jednu od knjiga sa njegovim slikama na pult.

- Ovako ću moći da se pohvalim da imam kolekciju njegovih slika - rekla je smejući se.

Našli smo se u dugačkoj, svetloj prostoriji, na čijim zidovima su visile slike u nizu, a svaka je imala objašnjenje na srpskom i engleskom jeziku šta predstavlja i kako je nastala. Nikad nisam bio poznavalac umetnosti, čak ni njen poštovalac, ali prepoznavao sam neke od tih slika iz školskih udžbenika i čitanke. ,,Borba petlova", ,,Velika seoba"...

Posebno mi se svidela slika na kojoj otac uči sina mačevanju. Dopalo mi se dostojanstvo i hrabrost koje sam uočio na njegovom licu. Tu je postojala velika ljubav i nada u svoje potomstvo, kao i ponos na pretke. Sve se to jasno videlo, a opet je bilo skriveno ispod poštovanja ustrojstva i želje da se ispune očekivanja. Svaki predmet na njegovim slikama pričao je priču, u oku svakog čoveka nazirao se njegov karakter i emocija. Posmatrač ima utisak kao da je prenet u prošlosti i da je doživljava zajedno sa naslikanim likovima Paje Jovanovića.

- Razmišljam da pokušam - izgovorila je Anja u jednom dahu vraćajući me u stvarnost.

- Šta to?

- Likovnu akademiju. Nisam ti do sada govorila o tome jer sam bila u nedoumici. Već nekoliko meseci idem na časove crtanja kod jednog beogradskog slikara i mislim da sam napredovala. I on je zadovoljan mojim radom. Uh, Tvist, toliko sam oduševljena idejom da jednog dana postanem slikarka, da imam svoj atelje i priređujem izložbe! Mogla bih stalno da slikam, po čitav dan! Samo, kriterijumi na prijemnom ispitu su visoki. Strah me je i da mislim o tome - provalila je bujica isprekidanih, dugo zadržavanih rečenica iz nje.

- Vau! Znao sam da se ložiš na umetnost. Mane, Renoar i tako to, ali nisam ni pomislio da želiš da... To je sjajno!

Nastavila je oduševljena da mi priča o Akademiji, o svom profesoru i čemu ju je sve naučio do sada. Usput mi je ukazivala da posebno obratim pažnju na neki potez Paje Jovanovića, objašnjavajući mi njegovu tehniku i pričajući o starim, patrijarhalnim vremenima koja su ga inspirisala.