Frajer

9.

- Brate, jesu li stigle nove majice kluba? - pitao je Kiza dok smo blejali u ,,Meteoru" podsetivši me da treba da nam stignu novi dresovi od sponzora.

- Nemam blage. Rekli su da će stići danas. 'Ajde krenemo za pola sata da proverimo - reče Grof ispuštajući dug dim.

- Tvist, nisi valjda zaboravio da su nam sledeće nedelje kvalifikacije? Dolaze nam gosti iz unutrašnjosti u nedelju, tj. prestonice. Garant nemaju veze sa igrom - obavestio me je Bane, jedan od momaka iz tima.

- Videćemo. Šta ste rekli treneru zašto nisam došao?

- Grof mu je nešto složio u fazonu da te je ćale pritisnuo pa učiš zbog faksa. Kapiram da ga je odmah provalio, ali bitno je da ništa nije rekao. Samo je prokomentarisao nešto kao: ,,Sunce mu, taman se smirio."
Okrenuo sam se ka drugom drugu koji mi se obraćao.

- Matori, čisto da znaš, Den je nešto posle treninga muvao nasamo s njim, a i pred nama je kenjao kako ni ubuduće nećeš dolaziti zbog ,,više obaveza", ali opušteno, brate, rekli smo mu da ne troši dah za džabe.

Ne mogu reći da sam bio iznenađen jer nisam, ali nisam očekivao da će Den odmah početi da spletkari iako znam da mu je to u krvi.

Muškarci to ne rade. Mi jednostavno ne pričamo o drugim ljudima, čak ni međusobno o ortacima kada nisu prisutni. To je naše nepisano pravilo. Jebeni Den, em krši pravila em zbog njega i drugi moraju da ih krše.

- Polako počinjem da pizdim zbog Dena, majke mi! Bio je skroz okej lik. Koji mu je sad da postane toliki seljak?! - isfrustrirano sam otpuhnuo.

- On je u fazonu ,,sve je u redu", mada mislim da je to zato što mu nisi dao Anju - Marković mi je uputio dug pogled kojim kao da potvrđuje svoje reči.

- Što mu nisam dao Anju? Nije ona lopta pa da se dobacujemo! Uostalom, neće on probati ništa protiv mene. Stara je on pičkica.

Dena znam od detinjstva. Odrasli smo u istom društvu, iz istog smo kraja. I tada je bio iskvaren i zavidan. Stalno smo se tukli kada smo bili klinci. Voleo je da uništava tuđe igračke, čak je nekoliko luta probušio nove lopte svojih drugova. U školi je bio maher kada su prepisivanje i druge vrste prevara bile u pitanju. Mogao je i sâm da nauči za najvišu ocenu, ali ga je više uzbuđivalo da smišlja kako da nasamari druge. Uživao je u tome. Njegov trijumf nije bila ocena, već tiho zadovoljstvo umišljenog genija koji sâm bira svoj put i koji je iznad tuđih pravila. Voleo je da dovodi druge u situacije da zavise od njega, pozivao se na prijateljstvo i čovečnost, pletući svoju mrežu poput pauka, da bi onda, jednim udarcem, ponizio i proždrao svoju žrtvu.

Trudio se da sazna tuđe tajne, primećivao je ono što su drugi smatrali nebitnim. Jednog leta, ujak mu je poklonio knjigu o govoru tela ljudi i on je vešto primenjivao naučeno. Prvo je samo posmatrao ljude pokušavajući da ih shvati, a onda bi se i sâm priključio igri izgovarajući ono što je smatrao da žele da čuju budeći im svojim gestovima poverenje. Ipak, činilo se da se pomalo promenio sa godinama. Želeo je da ga prihvatimo, želeo je naše prijateljstvo. Sve ružne stvari su se izdešavale kada smo bili deca. Oprostili smo mu, a oprostio je i on nama, znajući da nema nikoga osim nas. Postao je deo ekipe.

Igrao je sa nama fudbal, basket, napijali smo se zajedno, muvali ribe. Mogli smo da računamo na njega, a i on je više puta nesebično posle pijanke pružao smeštaj ili prevoz do kuće svojim ortacima. Nikada nije bežao kada je trebalo da se bijemo sa nekom ekipom koja nam se zamerila. Bio je staložen i strpljiv i uvek izmišljao strategije u fudbalu, muvanju, krađi tekile iz prodavnice, ulaska u klub pre osamnaeste, švercovanja u busu... Bio je kralj strategija koji ne govori mnogo. Sebično je čuvao svoje misli i zapažanja deleći ih samo kada je to bilo neophodno. Jedino je kada popije bio govorljiv. Tada je izgovarao ono što su ponekad samo pažljivi posmatrači, slični njemu, mogli da pročitaju u njegovom hladnom, uzdržanom pogledu.