Hajde da se igramo

I-I sᴇᴢᴏɴᴀ

~Ela~

Trčim dugom, ne tako dobro osvetljenom ulicom dok mi se hladne kapljice kiše slivaju niz lice. Samo nemoj da me pratiš, nemoj, molim te! Polako ostajem bez daha, dok mi se pluća podižu gore dole, a srce lupa tolikom jačinom da će mi iskočiti iz grudi.

-Ela.- Izgovorio je moje ime tako smireno i tiho, kao da nije do sad trčao za mnom.
-Molim te, samo idi!- Glas mi puca i više zvuči kao plač. Nisam želela da se okrenem, nisam želela da ga pogledam u to prelepo lice, te prelepo oči. Nisam imala hrabrosti da se okrenem.
-Znam da sam te povredio, ali želim da razgovaramo, imam još nešto da ti kažem. -Laganim koracima je stao ispred mene i zagrlio me svojim snažnim rukama.
-Stojim iza svega što sam rekao, ali uprkos svemu, volim te. -A onda je vreme stalo. Sve je stalo. Moji otkucaji, disanje, nisam osećala ni jedan deo tela. U trenutku sam se setila svega, našem upoznavanja, prvog izlaska, prvog poljupca.

/godinu dana ranije/

-Ela! Silazi odmah!- Čujem iritirajući glas svoje tetke Margo. Iako žena ima samo tridesetsedan godina, izgleda kao sa ima dvadeset, a ponaša se kao neka baba. Žena koja se nikada nije udavala, koja nikada nije rađala i nema predstavu o tome kako sa decom. Uvek je gledala sebe i svoj posao, ali ipak sam joj ja bila oduvek najomiljenija rođaka. Margo Miler, poznati advokat.
-Silazim odmah tetka!- Glasno dovikujem dok nameštam kapuljaču svog sivog duksa. Veoma je hladan dan za septembar, ali opet, ovo je London, grad kiše i hladnoće. Bilo mi je lepše u Ričmondu dok sam bila. Za svojih sedamnaest godina koliko sam provela tamo, septembar bi uglavnom bio topao, ali to nije slučaj i za ovo mesto. Obuvam svoje crne, duboke starke i trčaći silazim niz stepenice.

-Molim lepa?- Pitam je pomalo sarkastično.
-Pa požuri Ela, zakasnićeš u školu, a pritom ti je i prvi dan.- Odgovori mi smirenim tonom mazeci me po obrazu.
-Neću ne brini se.- Dohvatila sam jabuku sa stola i ključeve od auta te brzo izletela napolje.

-Vidimo se Margo. Volim te!-
-I ja tebe mila.- Mahnula mi je pre nego što je ušla u kuću. Ponekad je stvarno čudna. Čas se ljuti, čas se smeje. Stvarno je ne razumem nekad, ali dobro, volim je. Ona mi je staratelj sad. Lepa, mlada i pametna. Mnogi mi kažu da ličim na nju, ali ja se ne slažem sa tim. Ona je prirodno riđa sa malim pegicama na licu i smeđim očima boje kestena, dok sam ja smeđokosa devojka sa očima poput smaragda. Moje razmišljanje je prekinula sirena automobila iza mene, tek onda sam shvatila da se uključilo zeleno svetlo kao znak da mogu da krenem. GPS mi je pokazivao kuda da idem. Teške kapi su udarale u prozore mog crnog automobila.

Kada sam nakon 10 minuta dosadne vožnje napokon stigla do odredišta, primetila sam veliki broj ljudi različitih uzrasta. Parking škole bio je delimično pun. Primetila sam jednu upadljivu grupu učenika. Stojali su pored crnog kamioneta sa cigarama u rukama. Devojke su bile veoma provokativno obučene, možda čak i previše za ovo doba godine. Uske farmerice i po prilično kratke majice su im veoma loše stojale. Nisu bile baš neke manekenske gradje. Sve su bile punije u struku i nogama. Šta više, smešno su izgledale, dok su momci pored njih bili veoma privlačni. Svi su nosili plave farmerke i bele majice, osim jednog. Nekako se izdvajao iz te grupe. Nosio je crne farmerke i crni duks sa nekim natpisom ispisanim belom bojom. Kapuljača mu je stajala na pola glave, tako da mu nisam videla kosu. Koliko sam mogla da primetim, nije pričao sa njima. Gledao je negde u daljinu dok je spretno prinosio cigaru ustima. Dok sam tako bestidno zurila u njega, začulo se zvono. Laganim koracima sam izašla iz svog auta, potom ga zaključala i krenula ka školi. Još jednom sam bacila pogled na dečka, ali njega tamo više nije bilo, kad malo bolje razmislim, nikog više nije bili na parkingu. Požurila sam ka direktoru kako bih prijavila da sam stigla. Ušla sam na velika drvena vrata i prvo što sam primetila jeste dug hodnik pun plavih ormarića. Bio je potpuno prazan. Kada malo bolje razmislim, ja ne znam ni gde se nalazi direktorova kancelarija. Pogledala sam okolo i primetila sam mali nacrt škole na zidu. Pošla sam niz dug hodnik prema kancelariji direktora. Kada sam stigla, još jednom sam pogledala u svoj odraz u prozoru. Izgledam sasvim okej. Duga, smeđa kosa koja je blago uvijena, mi je padala preko grudi, a smaragdne oči su poprimile neki neobičan sjaj. Okej, mogu ja to.