Hajde da se igramo

III-I sᴇᴢᴏɴᴀ

~Toni Bejker~

-Hana, ako ne želiš ne moraš mi reći.-
-Amm ne.. ovaj, reći ću ti, ali ne ovde. Da li mi veruješ?- Šta? Kakvo je sad ovo pitanje? Pa i ne znam baš. Poznajem je svega dva dana.
-Amm, pa valjda.-
-Dovoljno. Idemo.- Platile smo u poslastičarnici i uputile se ka mom automobilu. Hana je ponovo vozila. Kiša je na kratko prestala, a sunce se jedva probijalo kroz oblake. Vreme se uklapalo uz samo naše raspoloženje. Sve vreme sam ćutala. I Hana je. Prijala nam ova tišina. Dok smo se vozile ka meni nepoznatom odredištu, sve vreme sam gledala kroz prozor. Gledala sam kako ljudi prolaze. Neki su bili sami, neki šetali pse, a neki u parovima. Delovali si srećno, čak iako je ovakvo vreme. Hah, površno. Mnogi su se nadmeno i lažno smejali. Ne znam zašto i kako, ali oduvek sam mogla to da vidim kod ljudi. Mogla sam da vidim ko je kakav, samo jednim pogledom.

-Zašto ste se Liam i ti smejali onako?- Iz misli me je trgao Hanin glas. Sve vreme je gledala u put. Delovala je napeto.
-Znači zove se Liam.- Rekla sam tiše, više za sebe, ali džabe, čula me je.
-Nisi znala?- Sada me je već pogledala.
-Ne, nije hteo da mi kaže.-
-Pa da, to tako liči na njega.-
-Hana, šta se dešava? Znaš nešto o njemu?-
-Znam mnogo toga, ali reći ću ti kad stignemo. Sad ti meni odgovari na pitanje. Zašto ste se onako smejali?-
-Ne znam Hana stvarno. Nema neki adekvatan razlog. Samo, bio je nekako zanimljiv i smešan.- Rekla sam vraćajući glavu na prozor. Kad malo bolje razmislim, ni nisam imala razloga da se smejem sa njim. Ne znam ni sama zašto sam tako reagovala, ali taj dečko se razlikuje od ostalih. Ne znam kako, ali vidim da se razlikuje.

Odjednom auto se zaustavio ispred cvećare. Hana je samo izašla. "Gde će sad ova devojka" pomislih dok sam otvarala prozor. Nakon 10-ak minuta se vratila. U rukama je nosila dve ruže. Jednu belu, a drugu crvenu. Šta ce joj ovo sad?
-Hana, šta će ti to sad?-
-Videćeš. Budi dobra i drži ih, samo pazi da se ne polome.- Predala mi je ruže i nastavila da vozi. Nakon pola sata po prilično dosadne vožnje, stigle smo na... Šta bre koji đavo sad? Došle smo do groblja. Pogledala sam Hannu začuđeno.
-Hana, šta radimo ovde?-
-Videćeš. Prati me.- Rekla je uzimajući belu ružu iz mojih ruku. Ušla je na veliku kapiju. Ježim se ovakvog mesta. Nekako sam se namolila i krenula za njom. Pratila sam je. Laganim koracima je išla kroz groblje. Odjednom se zaustavila ispred jednog groga. Malo sam bolje pogledala. Toni Bejker!?
-Hana, je li ovo...?-
-Da Ela. Upoznaj Tonija, mog dečka.- Nisam verovala ušima. Sin tatinog kolege i poslovnog partnera. Toni, njen dečko?
-Sedi.- Pokazala mi je rukom da sednem na grob pored nje.
-Toni i ja smo bili dve godine zajedno. Bili smo savršen par. Veza puna ljubavi i strasti. Znaš samo kako je bio lep.- Na trenutak joj je skliznula suza, a onda još jedna. Nije ih krila. Pustila ih je da idu. Nežno sam spustila svoju ruku na njenu.
-Poznavala sam ga. Znam da je bio prelep. Visok, igrao je košarku. Sve znam. I znam da je poginuo u saobraćajnoj nesreći, ali nisam imala predstavu da ste bili zajedno.-
-Nije poginuo. Ubijen je. Zato sam onako reagovala danas. Njihova banda ga je ubila!- Sada je već vrištala. Okrenula se ka meni i čvrsto me zagrlila. Uzvratila sam joj. Trebao joj je zagrljaj vidim. Kada se malo pribrala, nastavila je priču.
-Te noći smo se gadno posvađali. Želela sam da ostane, da ne ide na tu prokletu žurku. Nije me poslušao. Imala sam loš osećaj. Dva dana pre toga se posvađao sa ortacima. Često su znali da mu prete. Govorili bi mu kako će meni napakostiti. Znali su mu slabu tačku. Govorili bi mu kako će me oteti, kako će me silovati, a potom ubiti. Jedni od njegovih ortaka su bili Liam i Nick. Često su se svađali oko mene. Toni bi im pretio. Hah, istina, imao je veliku vlast nad njima. Nije bio glavni, ali ipak bio je poznat u podzemlju. Te jebene večeri je jedna naša poznanica slavila osamnaesti rođendan. Pravila je veliku žurku. Oboje smo bili pozvani. Ja sam se razbolela i nisam mogla da idem, a on je želeo. Molila sam ga, preklinjala da ostane, ali on nije hteo da me sluša. Rekao je da će doći do ponoći i tu smo se posvađali. Svašta sam mu rekla. Priznajem, bila sam mlada. Kao ti sad. Koliko sam napunila sedamnaest, a on je imao devetnaest. Završna godina. Hah, voleo je da se druži i sa klincima poput Liama i Nika. Rekla sam mu da mi se više nikada ne obrati, kako treba da umre i da gori u paklu, jer se ovako poneo. Nisma tako mislila. Sećam se i njegovih zadnjih reči upućenih meni. "I da sad umrem, odem u pakao i da je sve to istina što kažeš, ja sam i dalje prokleto srećan, jer sam najlepše godine svog života proveo sa tobom. Volim te Hana. Vidimo se kasnije". Kao da je nešto predosetio. Svakako nije bio ljut na mene, dok sam ja pucala od besa. Poljubio me je u čelo kod je odlazio. Samo sam ga odgurnula. Te noći mi je Nik javio da su ga ubili. Nekih dva sata nakon što je otišao. Ispalili su mu osamnaest metka, od kojih je jedanaest bilo u predelu glave. Auto mu se slupao u drvo. Njegovi su nekako namestili da izgleda kao nesreća. Narednih šest meseci sam išla kod psihijatra. Bio mi je preko potreban. Nisam se mogla pomiriti sa tom činjenicom da ga nema. Dugo sam se noću budila sva u suzama, preznojena. Često sam i vrištala u snu. Sanjala sam ga skoro svake noći posle nesreće. Toliko ga volim. Jedva živim bez njega Ela!- Na sve ovo nisam mogla ostati ravnodušna. Suze su mi nekontrolisano išle. Razumem je. Tu bol za dragom osobom. Razumem je u potpunosti.
-Bože Hana!-
-Stani, ima još. Želim ti sve ispričati. Moram nekom, a mislim da si prava osoba za to.- Samo sam klimnula glavom. Ponovo smo sele.
-Znam i od prilike ko ga je ubio. Naša čuvena banda. Znam da Nik nije, nije on sposoban za tako nešto, ali Liam. Nisam sigurna. Svakako njihova ta banda je. Znam.-
-Kako znaš? Kako možeš biti tako sigurna?- Sva u neverici, jedva sam izgovorila.
-Pretio im je da ako me i budu pogledali, sve će ih pobiti ili im upropastiti živote. Bio im je velika pretnja. Hah, znaš samo kako je bio smešan i zanimljiv. Sve su ga devojke želele, a on je imao oči samo za mene. Bila sam njegova "Malena", a on moj "Veliki". On mi je prvi. Često je znao da mi u društvu šapne na uvo "Pazi šta radiš Malena, ne izazivaj me". Naježila bih se od toga. Volela sam ga, mnogo, a znam da je i on mene. Često bi mi u šali rekao "A jesi ti moja mala, glupa plavuša". Znao je koliko me to nervira. Hah, jednom budala, uvek budala, ali uvek ću pamet njegovo "Bez tebe Malena ovaj svet bi bio dosadan". Nije bio romantičan, ali za mene je bio savršen. Često bi me i zezao za visinu. Govorio bi da sam kao baštenski patiljak. Pomalo ironično jer ja zapravo i jesam visoka, mada on je znatno bio viši. Tipičan košarkaš. Mnogo mi nedostaje. Ni sama ne znam kako uspevam bez njega.- Dok je govorila, brisala je suze. Ja se svoje nisam trudila sakriti. Pustila sam ih. Neka idu. Lakše će mi biti. Gledala sam je kako se bori sa suzama. Vidi se da joj je teško.
-Ela, možeš li me molim te odvesti kući. Nisam sposobna da idem na dalje časove. Već je i kasno.- Govorila je dok je izlazila iz mog zagrljaja. Samo sam klimnula glavom. Nisam imala snage da joj odgovorim. Spustila sam ružu i krenula. Hana je tamo još uvek stajala.
-Hana.- Rekla sam tiho. Kao da sam se bojala da se ne slomi pod malo glasnijim zvukom. Malo se okrenula ka meni. Oči su joj bile crvene i natečene od plakanja.
-Čekam te kod auta.- Rekla sam joj, pokazivajući rukom na auto. Samo je klimnula glavom. Nastavila je da gleda u spomenik. Na petama sam se okrenula i krenula nazad. Nisam bila na ovakvom mestu od kad sam... ma šta ja to bulazdim. Mrzim ovakva mesta i kraj.

Izašla sam na ogromnu kapuju. Uputila sam se ka svom autu, a onda srčka samo što me nije strefila. Moj auto je bio u opštem haosu. Gume su bile izbušene, prozori polomljeni, hauba udarena. Kao saobraćajnu nesreću da je preživeo. Stavila sam ruke preko usta kako ne bih vrisnula. Suze su mi nekontrolisano išle, ali ne tuge. Ne. One od besa. Kad sam malo bolje pogledala, na vratima je bila poruka, ali ne onakva kakvu sam obično dobijala. Ova je bila samo zakačena. Ni rukopis se nije poklapao. "Rekla sam ti da odjebeš i da se ne kačiš sa mnom. Platila si cenu". Auuuu. Ubiću je.
-Ela?- Pogledala sam u Hanu iza sebe. I ona je bila šokirana. Suze su mi išle kao lude. Bila sam besna. Platiće mi za ovo. Ovo je bio njegov auto! Kako se samo usudila? Ubiću je svega mi.
-Ela, koji đavo se ovde desio?- Bila je uplašena. Gledala sam oko sebe, u nadi da ću videti nekog poznatog, ali ništa od toga. Hana je primetila papirić u mojim rukama. Pažljivo ga je pročitala.
-Ela ne brini se oko auta. Moj najbolji drug je automehaničar. Može ga popraviti za tili čas, a što se tiče ove kuje, sredićemo je zajedno.- Govorila mi je dok mi se približavala. Nežno je spustila ruku na moje rame.
-Hana ne razumeš! Taj auto nije moj, nasledila sam ga! Benov je! Bože mili, zar baš njegov auto da uništi!- Vrištala sam na sred ulice. Plakala, jecala, ni sama više ne znam. Ne znam šta mi je bilo u tom trenutku, ali čvrsto sam je zagrlila i nastavila da plačem na njenom ramenu. Previše sam ćutala i gutala. Od kako je Ben poginuo, nisam plakala. Dobro, jesam, ali nikada pred nekim. Dobro, Hana je izgleda nešto drugo. I ona je meni ispričala svoju priču. Samo sam klimnula glavom na njenu ponudu. Sačekala sam par minuta dok je sa nekim razgovorala telefonom. Pretpostavljam sa tim najboljim drugom. Malo sam se i ja pribrala.

-Ela, mogu li ja sad tebe da pitam nešto, ali iskreno da mi odgovoriš?-
-Sigurno ko je Ben.- Rekla sam nabacivajući lažan osmeh na lice.
-Pa da, ako nije problem.-
-Ne, naravno. Ben je moje sve. Moj stariji brat kog više nema. Poginuo je pre 3 godine. Pao je sa motora pod kamion. Imala sam tad 14 i obećala sam sebi da nikad neću sesti na to. Poginuo je pred mojim očima. Bila sam u autu naše sestre od strica koja je njegovo godište. Sve se odigralo u sekundi. Ne želim da se prisećam tih detalja i uopšteno cele te scene. Prosto, vezana sam za ovaj auto. Čuvala sam ga kao oči u glavi, a ona će mi platiti.- Rekla sam udarivši pesnicom u drvo. Jaka bol je prošla mojim rukom, a onda i telom. Nakon petnaestak minuta je došao šleper. Odvukao je moj auto, a ja sam autobusom otišla kući. Bila sam preumorna. Svega mi je više ovoga preko glave.

Boli mene kurac hoće li ili neće da ne voli jedna Karli, ali ako dira nešto moje, e onda joj nema spasa. Hah sigurno misli "mala bogatašica, kupiće joj tatica nov auto", ali nije tako. Da, kupiće mi tata nov auto, kupiće mi još deset ovakvih, ali neće ni jedan biti kao ovaj. Ovaj auto ima svoju priču. Ovaj auto je pripadao mom bratu. Kako bi on voleo da kaže, to je njegova "prva beba". Vezan je bio za njega. Kad je tata hteo da ga proda, nije mu dozvolio. Voleo ga je mnogo. Malo sam se trgla iz mislim. Primetila sam da se nalazim u mom kraju. Izašla sam na stanicu i nastavila kući.

Pogledala sam na sat. Vauu, zar je već 21:25. Margo sigurno spava. Tiho sam ušla u kuću. Produžila sam pravo u sobu. Nisam imala snage da se sad tuširam. Sutra ću pre škole. Nisam palila svetlo. Nije mi se dalo. Bacila sam torbu na stolicu i odmah legla, ali uzalud. Pažnju mi je privuklo nešto na prozoru. Još jedna poruka? Prošla sam prozoru i otvorila ga kako bih uzela papirić. Nije od Karli, nije njen rukopis. Od iste osobe koja mi piše već dva dana. Pažljivo sam je pročitala. Ruke su mi momentalno zadrhtale.

"Kloni se Karli"

---------------------------------------------------------
Nadam se da vam se svideo ovaj deo. U toku dana možda izbacim još jedan. Volim vas 🍀🌍