Hajde da se igramo

VII - I sᴇᴢᴏɴᴀ

'...dobra devojka vidim'

Već je pola 3 ujutru, a ja još ne mogu da zaspim. Prevrćem se po krevetu u nadi da ću naći nekakav položaj da zaspim, ali ne vredi. Kroz glavu mi prolaze slike od večeras.
-Auu, jebem ti.- Besno sam procedila kroz zube, dok sam ustajala sa poda. Nije pametno imati visoki krevet. Ni najmanje. Mrzovoljno sam se podigla sam poda, ali sam ubrzo shvatila da i nije toliko loše ležati na ovom čupavom tepihu. "Ma koga briga da li spavala na podu ili krevetu" pomislila sam dok sam uzimala jastuk sa kreveta. Ponovo sam pogledala u telefon u nadi da ima makar jedna poruka od Liama, ali uzalud. Ne znam ni zašto se nadam njegovim porukama. Mada, moram priznati, prija mi njegovo društvo. Prija mi kad razgovaram sa njim. Nekako mi je ulivao poverenje. Sa njim sam prvi put sela na ono čudo zvano motor, od kojeg mi se diže kosa na glavi. Ni sama sebi nisam jasna kako sam to uspela. Kako sam uspela da sednem sa skroz nepoznatim likom i to na motor. Prosto se čudim. Nisam takva osoba. Nikad ni sa jednim dečkom, a da pritom nisu moj otac, brat ili njegov najbolji drug, nisam sela u kola, a kamoli motor. Bojala sam se. Nisam želela da rizikujem, ali izgleda da za sve postoji prvi put. Zanimljivo je to što i Liam ima tu neku zaštničku stranu prema meni. Previše je dobar. Kao da nije ona osoba o kojoj su mi Hana i Lola pričale. Kao da nije osoba o kojoj se priča. Možda i jeste istina da se opija, da može da ubije sa lakoćom, da je u nekakvoj "mafiji", ali ne deluje tako. Onaj sladak, dečački osmeh ne govori tako. Ona njegova neuredna svetlo smeđa kosa koja je sakrivena crnom kapuljačom govori nešto sasvim suprotno. Ponovo sam pogledala na sat. Tri ujutru je. Stvarno mi se ne spava. Nevoljno sam ustala sa poda i pogledala kroz prozor. Vetar je duvao, a pod uličnom lampom sam mogla da primetim siluetu čoveka kako stoji i gleda u mom pravcu. Jeza je prošla mojim telom kad sam videla da se približava mojoj kući. Spretno je preskočio ogradu i krenuo ka ulaznim vratima. Mahinalno sam dohvatila pištolj i telefon sa stola.

***
Glasan zvuk telefona se prelamao mojom sobom. Stavio sam glavu pod jastuk, nadajući se da će prestati da zvoni, ali uzalud. Nije prestajao. Rukom sam posegnuo ka noćnom stočiću kako bih našao prokleti telefon. Sanjivo sam pogledao u ekran na kom je bilo ispisano samo jedno "E". Šta hoće? Nadam se da se ništa nije desilo. Pogledao sam u sat i primetio da je 3 ujutru. Mrzovoljno sam se javio.
-Ela, svega ti, znaš li koliko je sati?-
-Liam, dođi odmah, neko je u mom dvorištu i po....- Čuo sam njen preplašen glas, a onda samo glupo zvono koje je značilo da je slušalica spuštena. Osetio sam kako mi je srce ubrzalo. Zar su je pronašli? Ne, ne, ne. Sranje. Ako joj bude falila i dlaka sa glave, lično ću ih sve pobiti. Skočio sam sa kreveta kao oparen. Pogledom sam tražio pantalone i duks. Dohvatio sam ključeve od motora i pištolj sa rezervnim punjnjem.

-Liam, gde si krenuo sad pa?- Čuo sam glas zabrinute majke, dok sam obuvao patike.
-Nigde mama, ne brini se. Vratiću se ujutru, idi spavaj ti.- Tiho sam joj rekao, a potom je poljubio u obraz. Najdivnije biće na planeti koje može da postoji, ali bojim se i za nju. Žena koja me je rodila i odgajila. Žena koja me je spasila od propadanja u još veće dno. Stvarno ne znam šta bih bez nje. Znam da je ne bi odmah ubili. Mučili bi je, kako bi mene uništili. Ako su u stanju da naude Eli, koja mi nije ništa bitno u životu, ne mogu da zamislim šta bi tek njoj, mojoj sreći.

"Jesi li stvarno toliko siguran u to da ti nije ništa u životu?" Javio se onaj odvratni glasić savesti.
-Ma nosi se, proklet da si!- Opsovao sam samog sebe dok sam manijački brzo vozio. Ubrzo sam stigao ispred njene kuće. Brzo sam bacio kacigu preko motora i uputio se ka njenoj kući. Pištolj sam podigao pored glave. Ni sam ne znam šta ću zateći unutra.

***
Stojala sam iza ormana u ovoj prokletoj sobi. Pištolj i telefon su mi sve vreme bili u rukama. Koraci i zlokoban smeh su se prelamali kućom.