Hajde da se igramo

I - II sᴇᴢᴏɴᴀ

Kendal

Crnina i mrak. To je sve što moje oči vide trenutno. Ne znam koliko sam već ovde. Posle trećeg dana sam prestala brojati. Ne znam ni gde sam. Ni koliko je sati. Ne znam ništa osim... potrebna sam im. Ne znam ni to zašto, ali znam da jesam. Da nije tako, odavno bih bila mrtva, a oni me ipak i hrane i paze da ne uradim nešto sebi. Hah, kao i da mogu. Ova odvratna fabrike, puna špriceva, polupanog stakla, smeća, okružena gustom travom i razbijenim prozorima zbog čega se promaja mogla jasno osetiti, mi se gadila više. Sedela sam na ovoj stolici zabačene glave. Već sam oguglala i na bol i na hladnoću. Pošto je novembar uveliko bio, kiša i vetar su bili neizostavni, a ja sam na sebi imala samo donji deo trenerke i iscepanu crnu majicu dugih rukava i neku tkaninu prebačenu preko sebe, čisto da se ne smrznem, ironija. Čudno je kako nisam umrla od hladnoće do sad ili od povreda koje su mi zadali udarcima i prebijanjem. Bila sam, pa blago rečeno, unakažena. Sigurno su mi i polomili i po koje rebro prebijenjem, dok su mi usne bile modre i krvave, kao i iznad desnog oka. Kosa mi je bila raščupana od čupanja, a vrat modar i izgreba od davljenja. Hah, kao da opisujem neki horor film, a ne ono što se meni dešava trenutno, a sve je počelo od one večeri kako sam se vratila sa Liamom sa Kembrijakih planina. Ono veče kada sam uloznala Kriatofa, veče kada me je oteo i zavezao za ovu prokletu stolicu. Prestala sam se i bojati, prestala plakati, jer više nemam ni šta. Nisam ni imala snage, tako da sam samo ćutala. Samo sam molila Boga da me ubiju i završe sa ovim. Gledala sam u visoki plafon i zamišljala šta bi bilo kada bi sada pao i ubio me na mestu. Iskrena da bude, potajno sam se nadala da će se to i desiti. Pogled sam sada fiksirala na prozor sa moje desne strane. U daljini se video izlazak Sunca. Odjednom, čula sam glasan zvuk škripe starih, zarđalih vrata ove fabrike. Teško sam podigla glavu kako bih videla ko se to udostojio da me obiđe ovog jutra. Scenski je ušao, ni manje ni više već Kristof. Zanimljivo je to da me je on samo oteo, a nije se svih ovih dana ni pojavio. Neke njegove gorile su me ovde tukle, a on, pa ne znam šta je radio.

-Kako se osećaš lepotice?- Perverzno je upitao. Fuj, još one večeri sam primetila kako me je gledao. Matori gad. Pedofil! Nisam mu ništa odgovorila, samo sam vratila glavu u prvobitni položaj gledajući u plafon. Kao što sam rekla, nisam više bila u stanju ni da plačem. Odjednom naglo me je uhvatio za kosu na potiljku i pokukao sebi kako bih ga gledala u oči.

-Pitao sam te nešto.- Drsko mi se nacerio u facu.
-Skloni se đubre.- Hladno sam mu odgovorila hrapavim glasom, što je njega toliko razbesnelo da mu se ocrtavala žila na vratu. Udario mi je takvu šamarčinu da mi se glava okrenula na drugu stranu. Osećala sam peckanje na obrzau, ali nisam pustila ni glasa ni suze. Jako me je uhvatio za bradu i ponovo okrenuo sebi.

-Bolje bi ti bilo da me poštuješ kučko mala, u suprotnom ti bušim mozak ovime.- Iz opasača je izvadio pištolj i pokazao mi ga.
-Onda ne bi dobio ono što tražiš, a i samo bi mi učinio uslugu.- Cinički sam mu se nasmejala koliko sam mogla. Glasno se nasmejao i vratio pištolj u opasač.
-Istina lepotice, ali prilično sam siguran da ni ovako neću dobiti ono što tražim. Zar ne?-
-Istina.-
-Pa šta ćemo onda.- Ponovo mi se uneo u facu. Njegove tamne oči kao da su rezale sve u meni. Sve mi se više približavao, tako da sam komotno mogla osetiti njegov vreo dah na svojim usnama. Sada sam se već i uplašila. Šta ako pokuša da me siluje? Ne znajući šta da radim i šta da razmišljam, skupila sam snage i pljunula ga pravo u facu. Iste sekunde sam osetila njegovu čizmu na svom stomaku i potom je usledio glasam pad mog, već dovoljno izmučenog, tela. Glasno sam zajaukala kada sam osetila staklo pod svojom kožom i stolicu koja mi je pretiskala ruke. Nedugo zatim me je šutnuo u rebra što me je nateralo da se okrenem sa sve stolicom na stranu. Suze i krv su se slivali niz moje obraze dok je moj jecaj preplavio ovo mesto.