Saučesnik u zločinu

6.

  "U dnevnoj sam sobi", doviknula sam, ali tiho, dovoljno da me čuje, a nedovoljno da probudi malog gore na spratu.
Ušla je, ali me je na trenutak gledala čudno. Kao da pokušava da pročita nešto u meni.
O Bože... Pa moj izraz lica kao da govori 'Našla sam pištolj, ništa mi nije jasno, i zato te molim da mi u kratkim crticama ispričaš sve', te jednostavno sve vraćam u normalu i progovaram.
  "Spava?", ona kao da je klumnula glavom da bi se uključila u razgovor.
  "Da, izvini, zamislila sam se na trenutak.", klimnem glavom.
Znam i o čemu je razmišljala. I to me brine.
Brine me to što sam sama u kući sa devojkom koja krije pištolj ispod sloja pokrivača na dvosedu. Ko zna... Možda joj snajper visi u polici u kupatilu?

  "Već je devet... Trebalo nam je četiri sata da ga nahranimo, presvučemo i stavimo ga da spava... Pa dobre smo...", komentarisala je.
  "Devet? O sranje...", setila sam se reči svojih roditelja. Znam, znam, imam skoro osamnaest godina i ne izlazim, provodim dane učeći, i to radim sa zadovoljstvom. I prvi put, u poslednjih par meseci, ja ne poštujem ono što sam rekla...
  "Moram da se vratim kući... Moji će se brinuti.", govorim kao trinaestogišnjakinja. Šta ću, tako sam vaspitana...
  "Sigurna da moraš da ideš? A taman sam pomislila da malo igramo 'Just Dance', imam i od 2018, moji roditelji su saradjivali sa 'Ubisoftom', pa tako imam sve njihove igrice."
Dodjavola... Nije ni svesna koliko obožavam tu igricu, a ona još ima iz 2018, a ta izlazi tek za devet meseci (plus je ja nikad neću imati)...
  "Dobro, ostajem zbog igrice.", rekla sam i stala ispred televizora koji je već svirao prijatnu melodiju koja se čuje dok se igrica učitava.
Već sat ili dva igramo, i više ne mogu da stojim na nogama. Kao da sam trčala maraton.
  "Lily, jedanaest je, ja sam stvarno moram kući...", ona je samo klimnula glavom. Dakle obe smo obeznanjene.
Izašla sam i uputila se ka kući kada sam čula nešto. Osvrnula sam se, ali oko mene nije bilo nikoga. Ponovo sam čula nešto, ovog puta sam jasno prepoznala korake.
Htela sam da otrčim, ne osvrćući se, ali bilo je kasno. Već sam osetila jak udarac u glavu i pala na zemlju.
Koža glave u predelu oko temena mi pulsira od bola. Od jačine udarca me i slepoočnice bole, a nemam snage ni oči da otvorim. I tako proteklih pet sati. Ali nisam više na ulici. Ne osećam miris vlažnog betona ujutru, niti osećam vetrić koji lagano piri preko mene, pokušvajući da mi nagovesti da je jutro. Podignem ruke i protrljam slepoočnice. Konačno me bol malo popusti i uspem da progledam. Ja sam u nekoj sobi. Ali ovo nije moja soba. Gde sam, i kako sam tu dospela? Sklanjam prekrivač kojim sam bila pokrivena i uspravljam se. Patike su mi skinute i spavala sam u čarapama. Ali ko me je doneo ovde?
Vrata sobe koja su bila zatvorena se otvaraju i na ramu sada naslonjen na njega, stoji ni manje ni više – Maks.
  "Jutro.", kaže i odmeri me.
  "Otkud ja ovde? Šta se desilo? Zašto si me doneo ovde?", davila sam ga pitanjima, a on je samo stavio kažiprst na svoje usne i procedio jedno 'sss', što bi trebalo da me natera da ćutim. Nemam izbora, te to i činim.
  "Sećaš se dvojice koj su pre neko veče napali mene?" Zar oni nisu mrtvi? Zar ih nije on lično ubio? Pa Bože, trebali bi da se seća tekvih stvari...
  "Naravno, bila sam zamalo ubijena od strane njih.", nasmejao se i odmahnuo glavom.
  "Nisu želeli da te ubiju. Zbog toga bi odgovarali kod gazde. Samo su mislili da me poznaješ, i da bi mogli iz tebe da iscede par informacija o meni.", osećam se glupom. I to jako glupom.
  "Ali sam ih ja sredio. Problem je u tome, što niko ne zna da ih zapravo nisi ti ubila, već ja. Zato te žele mrtvu. Misle da ćeš im stvoriti probleme.", ja da ima stvorim probleme!?
  "Pa ja bre ne znam muvu da ubijem, a kamoli čoveka!", ovo mu je izmamilo širok osmeh. Ne znam kako to da tumačim. Možda mi se smeje jer sam u njegovim očima jadnica, možda jer sam zanimljiva (što 99% nije slučaj), ili je ono što sam rekla jednostavno smešno...
  "Dobro. Ja ću sve srediti. Mene neće ubiti, te ću im jednostavno reći da sam to bio ja. To je samo još jedan razlog više da me se reše.. Ali tako štitim tebe.", zašto on ima potrebu da me zaštiti? Čemu to?
  "Ne moraš da me štitiš. Jer mi ne trebaš.", ustanem, iako osećam kako mi glavu probijaju iglice kao da je glava vudu-lutke.  "Ni hvala da mi kažeš.", izgovori to tako lagano, kao da je ovo njemu igra. Kao da mi je dao čokoladicu, a ne uneo onesvešćenu sa ulice. Najradije bih ga sad izgrlila, zahvalila mu se i nikada više ne razgovarala sa njim. Ali ostaću hladna do kraja. Uspostavio si pravila, gradio zid, sad budi Kinez, i završi ga.
  "Govoriš kao da sam ja ona koja ne želi da razgovara. Kao da sam ja ovde ona nezahvalna. I znaš šta? Jedva čekam da te vidim u školi.", sada me je već zbunjeno gledao. Mada ni ja sama baš nisam bila svesna šta nameravam sa ovim.
  "Da bi prošao pored mene bez i jedne jedine reči. Baš kao što smo se dogovorili.", prodjem pored njega, zakačivši ga ramenom. Ignorišem bol od kog mi se glava naprosto cepa. Deli na dva dela. Bože, zašto sam se kog djavola uplitala one večeri!? I rekao je da je mogao sam... Dakle džaba sam si stvarala probleme.
Krene za mnom, ali ja jednostavno ne obraćam pažnju. Kraičkom oka sam spazila kako gleda u mene, kako nestajem (po prvi put da ja nestanem, a ne on), ali nisam osećala njegov pogled na sebi. On nije gledao u mene. Gledao je kroz mene. Tražio nešto. Ali kao da ni sam nije znao šta.
Već je bilo jutro, i mogu da zamislim šta će mi sve roditelji reći. Ali ipak moraju i oni shvatiti da sam odrasla, da nisam više njihova princezica koju čuvaju pod staklenim zvonom, pritom ne dajući svetu da je dotakne, da je povredi...
I tolika zaštitnička nastrojenost s njihove strane mi nikada nije bila jasna. Kao da su se bojali nečega, čuvali me od nečega. Valjda da ne skrenem sa puta, kako su skrenuli mnogi. Da brinem o budućnosti, kao što mnogi nisu. Da brinem o sebi, kao što retko ko jeste.
I ja sam slepo pratila njihova uputstva...
Dolazim do vrata i duboko udahnem smišljajući obrazloženje.
Otkud sve ovo? Ne znam. Jednostavno sam pesnički raspoložena ovog jutra..
Ulazim unutra, i iako je četiri ujutro, osećam poglede četiri besna oka na sebi. Gotova sam.