Saučesnik u zločinu

24.

  "Molim? Samo si meni ispričao sve ovo? Niko ne zna šta se desilo, pa čak ni Nate?", iznenadjeno sam upitala.
  "Niko. Ni Nate, niti bilo ko drugi. Ti si jedina kojoj verujem.", ovo učini sa mi se ogromna knedla stvori u grlu. On mi veruje?
  "Slušaj... Znam da je za ovo bilo potrebno mnogo hrabrosti. Svaka čast... I uzgred, stvarno mi je žao...", pogledala sam u pod, razmišljajući o njegovom životu. On to ne pretstavlja kao veliku stvar. Govorio je maltene kao da mu je svejedno. Kako je, tako je.
A meni je bilo žao mog nezahvalnog kretena... Mada mu više taj nadimak i ne stoji, još uvek će ga nositi, jer sam se nekako vezala za njega. Nikako mi je... Slatko.
Osetila sam njegove prste na bradi, te su nam se ubrzo pogledi spojili. Nikada ranije njegove oči nisu bile ovako zelene. Ovako divlje. Kao da su mu se osećanja pomešala u očima.
Srce samo što mi nije iskočilo kada sam osetila njegov dah u predelu mojih usana. Delilo nas je svega par centimetara, ali smo ipak bili na dovoljnoj razdaljini da su nam pogledi i dalje spojeni.
  "Ne znam kako si uspela... Ali si uradila nešto za šta sam mislio da nijedna devojka neće moći da uradi... Vratila si moje polomljeno srce na mesto. Da. Ja sam veliki patetičar, bio i ostao, ali šta da se radi...
Nisam verovao da će se nakon Lily u mom životu pojaviti devojka, koja će biti slatka, sposobna, i jednostavno posebna. Dok one večeri nisam video tebe. Nisam bio spreman da prihvatim da mi se neka devojka,  posle nje, svidela na prvi pogled. Nisam priznavao sebi da sam se zaljubio. Jednostavno nisam smeo. Nisam mislio da sam u opšte sposoban da se ponovo zaljubim. A ponajmanje da volim.
I nisam siguran kako si uspela da me ubediš da je suprotno. Ne znam šta bih ti još rekao... Hvala ti."
Odaljio se na par trenutaka, a ta praznina me je činila razočaranom. Bože. Pa ja sam zaljubljena u njega... Ko bi rekao...
  "Maks. Slušaj. Moram da ti priznam nešto. Ja... Ja... Ja...", mucala sam. Ne znam zašto, ali ipak nisam spremna.
  'Ne lupaj! Čovek ti je upravo rekao nešto što nikom ranije nije! A ti ne možeš da mu kažeš da ti se svidja!? Da ga VOLIŠ!?', divljao je moj unutrašnji glas.
Čekaj malo. Volim?
Izdahnem kako bi se smirila.
  "Kaži? Čekam?", na zvuk njegovog glasa, sve u meni se ponovo uzburka, a adrenalin skoči iznad bezbednih granica.
  "Ja... Te...", njegove oči se rašire. Ne mogu sa sklonim pogled! Stojim kao hipnotisana, nemoćna da se pomerim. Da progovorim.
  "Reci više!", povisi ton, te mi se približi.
  "Volim te Maks! Od prvog trenutka! Nikada to sebi nisam smela da priznam! Ubedjivala sam sebe da si loš, da ne smem da se zaljubim u tebe, ali je to prouzrokovalo samo da te još više zavolim! Ne znam šta da kažem više sem, VOLIM TE!", kažem u jednom dahu, te za par trenutaka osetim njegov iznenadjeni i ujedno i zbunjeni pogled.
  "Ne brini malena. Isto je i sa mnom.", izgovori i ne čekavši više ni sekundu spusti svoje usne na moje.
Nikada ranije se nisam ljubila, zapravo jesam jednom. Sa još jednim Maksom. Psom moje drugarice...
Ali mogu vam priznati. Ovaj Maks se ljubi mnogo bolje od pseće verzije.
Razdvojili smo se i čim je to bilo moguće, uhvatila sam njegov pogled.
  "Bilo je...", ponovo nisam uspela da završim rečenicu.
  "Savršeno.", rekao je jednostavno.
Nemo sam klimnula glavom i položila ju na njegove grudi. U nozdrve mi se uvukao njegov savršen miris. Trenutno bih mogla da uradim sve za ovog momka. Bilo šta.
  "Hej, mogu li da te zamolim nešto?", progovorio je nakon par minuta koji su prošli u tišini.
  "Zavisi. Šta?", podigla sam pogled.
  "Da obećaš, da ćeš zauvek biti samo moja, jedino moja, opasna štreberka."
  "Obećavam, jedini moj, nezahvalni kretenu.", oboje se nasmešimo, te ponovo naslonim glavu na njegova prsa.