Saučesnik u zločinu

21.

Ubacim pištolj u torbu, te bacim pogled na sat. Trebalo bi da su mi roditelji već odavno došli kući..
Počinjem da se brinem.
Uzimam mobilni telefon, i biram majčin broj...
Nakon par sekundi, veza biva prekinuta. Šta se dešava? Odbila mi je poziv...
Oca i da dobijem, on će mi reći da je u gužvi i spustiće slušalicu...
Ostaje mi samo da čekam.

Već sam se tresla, jer je bila skoro ponoć, a i dalje sam bila sama kući...
Zvala sam i majku i oca, a više nisu bili dostupni...
Odjednom se ulazna vrata otvaraju, i ja vidim dve dobro poznate siluete.
"Lus, znamo da si brinula, ali nije bilo razloga... Gužva na auto putu..", nisam želela da ih zapitkujem, a postojalo je dosta stvari koje su me zanimale.
Jednostavno sam klimnula glavom i otišla u sobu...
Mogu reći da sam prilično umorna... Ja i moja kondicija.
Presvukla sam se u pidžamu, očešljala moju kovrdžavu kosu, i legla na krevet, u nadi da ću konačno uhvatiti malo više od pet sati sna.
Ali nakon što sam primetila poruku zalepljenu sa spoljašnje strane prozora, nisam mogla oka da sklopim.
Poruka koja je glasila 'plavušan te ne može večno štititi', mi nije dala mira.
Zašto sam se dodjavola petljala u sve ovo?
Dobro... Sada svakako ništa ne mogu da promenim. Samo mogu da se nadam da će me nezahvalni kreten štititi... Koliko-toliko.
Svanulo je jutro, ali me zraci sunca nisu ponovo probudili.
Bilo je oblačno, za promenu...
Ustala sam i bacila pogled na sat. U redu je. Ne kasnim...
Lepo sam se spremila i izašla, a ispred kuće me je čekao zelenooki.
"I, razmislila si?", upitao je sa osmehom... Izgleda da mu je jutro lepo počelo...
"Da.", treba mi njegova 'zaštita'... Teško će me neko napasti na ulici ako sam pored njega...
'Koga lažeš? Nedostaje ti.', dobro...
Možda malo...
Malo više.
"Možemo da budemo prijatelji, Maks... Nemam ništa protiv toga.", kažem sa osmehom.
"Dobro. Drago mi je... A sad, imamo VELIKI problem.", istog trenutka, oboje smo se uozbiljili, a Boga mi, i vreme se promenilo. Do sada osunčana ulica, sada je bila siva, bez trunke svetlosti.
"Imam li ja neke veze s tim?", upitala sam s podignutom obrvom.
"I da, i ne. Posvadjao sam se sa Lilynim očuhom... Razbesneo sam ga previše, i živci su mi otišli... Sad je već previše opasno.. Gotov sam. Nema šanse da nadjem toliki novac. Dugujem mu previše. Ubiće me...", seo je na stepenice ispred mojih vrata i zaronio glavu u šake.
"Slušaj...", sela sam do njega, te mu stavila ruku na rame, "ja možda nisam osoba koja može da ti kaže bilo šta... Ali ne brini. Naćićemo rešenje... Prijatelj si mi Maks. Mogu makar malo da ti pomognem.", on sam cokne jezikom, kako to obično radi, te se uspravi.
"Ne. Shvati. Ne želim da te zavlačim u nešto gde ti nije mesto. Ne zaslužuješ da ti unišrim život... Shvati. Previše sam loš.", suza mu se pojavila u kraičku oka. Nisam verovala, ali on ipak nije u potpunosti kamena stena...
"Nisi. I ja ću ti pomoći... Jer, ipak nije prvi put da rizikujem svoj život zbog tebe, zar ne?", osmehnem se i ustanem.
"Ne mogu da ti tražim tako nešto... Previše se zakomplikovala cela ova turska serija, koja se može nazvati 'Maksov život'. Nisam siguran ko će iz nje izaći mrtav, a ko živ...
Medjutim, moj život, dug i ostala sranja nisu jedini problem.", pogledao me je u oči, i u trenutku kad se uspostavila naša zeleno-braon veza, neki čudni trnci su prostrujali mojim telom.
"Druga mafia, porodični posao naših bliskih komšija, ljudi koji su doslovno mrzeli mog oca... Oni su se upetljali u ovo. Medjutim. Njihova meta nisam ja. Ja im ne trebam, pogotovo iz razloga što će me 'gazda' već ubiti za koji dan...", prekinula sam ga jednim dugim 'pa'.
"Meta si im ti Lusi. I uradiće sve da te se reše."
"Veruj da mi ništa. Apsolutno ništa nije jasno...", rekla sam potpuno zbunjeno. Kome sam, i zašto meta?
Zašto neko želi nešto od mene? Šta sam ja ikome skrivila?
"Kako ti nije jasno? Ljudi veruju da si profesionalni ubica... I ono još smešnije, da radiš za mene...", prevrnuo je očima.
"Samo, ne brini. Uspeću ja sve ovo da sredim, i sve će se dobro završiti... Makar po tebe.", krcnulo mi je nešto u glavi.
"Zašto ga ne ubiješ?", progovorila sam, na šta se on trgao.
"Koga? Rajana?", iznenadjeno je upitao.
"Da! Pa samo se rešimo njega, i svi naši problemi nestanu...", naravno, coknuo je i odmahnuo glavom.
"Slušaj, mnoogo je komplikovanije nego što ti misliš...", osećam se poprilicno glupo.
Sve vreme mi govori kako ne znam.
Kako ne razumem. Kako ne shvatam. Kako ne poznajem to. Kako nikada neću naučiti neke stvari...
A on ništa ne preduzima kako bi to promenio! I dalje ništa ne želi da mi kaže...
"Da? E, pa mislim da je došlo vreme da mi kažeš makar neki detalj... Da sve malo bolje shvatim.", predjem rukama kroz vazduh kako bih bolje dočarala ono što govorim.
"Ne mogu...", prekinem ga.
"O da. Zaboravila sam. Ne veruješ mi... Dobro. Shvatila sam gospodine. Već ću sama da ukapiram sve to.", zakoračim kako bih ga ostavila, ali me njegova šaka na mom ručnom zglobu zaustavi.
"Ne. Samo jednostavno nisam spreman da ikome išta ispričam... Daj mi malo vremena. Možda ti nekad i kažem...", klimnem glavom.
"Trebalo bi da krenemo.", i on klimne, te se uputimo ka tom smrtonosnom polju. Školi.
U redu. Nisam ništa saznala od njega. Saznaću od Natea.
Ili pak Lily.
Svakako, ja imam plan.