Saučesnik u zločinu

25.

~Maks p.o.v.

Crnka je naslonjena na mojim prsima opušteno disala, povremeno se promeškoljivši. Ne mogu da verujem. Ne samo da sam joj ispričao celu priču, već sam joj rekao da ju volim, poljubio ju. Nijedan poljubac sa Lily nije bio ovakav. Nijedan trenutak proveden sa njom nije činio da se osećam zbunjenim, iznenađenim, čak pomalo uplašenim. Nju sam savršeno razumeo. Ništa u vezi sa njom mi nije bilo strano, nepoznato. Ništa nije u meni budilo znatiželju. Dok je sa Lusi suprotno. Jednostavno me zbuni, tako da ne znam šta bih joj odgovorio. Čini da se osećam dobro, a ne kao potpuni degenerik, za kakvog sam sebe smatrao godinama unazad. Nije Lily bila jedina devojka koju sam imao. Bilo ih je dosta. Maltene sam ih, iako petnaestogodišnjak, menjao kao čarape.
Ali nijedna nije bila kao Lusi. Nijedna nije bila tako pametna (iako sam ju ponekad nazivao glupom...), nijedna me nikada nije terala da razmislim, da se zapitam, zašto? Zašto ne pronađem posao? Eto, punoletan sam, mogu da nađem posao i bez završene srednje škole. Pritom bih ipak završio školu. Skupio bih novac i otplatio dug. Trajaće dugo, ali šta da radim... vremenom bih mogao i policajac postati, a tako bih jednostavno izašao iz svih prljavih poslova koje sam nekada obavljao za Rajana i strica. Plan je nepotpun, i pomalo glup, ali zaista ne vidim zašto ne bih uspeo u realizaciji istog. Siguran sam da bi me i moja opasna štreberka podržala. Ipak je ona jedna od onih finih, koji još uvek veruju u pravdu.
„Lusi, razmišljao sam nešto, pa me interesuje šta ti misliš o tome...", podigla je glavu i pogledala me u oči. Imala je pomalo zbunjen i uplašen pogled. Izgleda ne zna šta može da očekuje.
„Šta ti misliš o tome da se zaposlim u nekom kafiću, ili gde god, te tako vremenom zaradim dovoljno da otplatim dug Rajanu?", par sekundi me je samo nemo gledala.
„A škola? Mislim.. Tako si blizu kraja. Tako blizu cilja. Zar sad da odustaneš?", naravno, ja sam imao spreman odgovor.
„Naravno da ne. Završiću školu. I potrudiću se da ostvarim svoj san koji sam odavno zaboravio, misleći da nikad neću uspeti... Biću policajac, i ništa me neće sprečiti u tome.", gledala me je na neki čudan način. Mislim da me niko nikada ranije nije gledao tako.
„Maks. Ponosna sam na tebe. Ali bojim se da pre toga moramo da rešimo još jedan problem. Šta da radimo sa tvojim nekadašnjim komšijom? Čovekom koji je odgovoran za smrt tvojih roditelja? Čoveka koji nas oboje želi mrtve?!", govorila je glasno, ali je ipak izgledala potpuno smireno. Zaista se divim toj devojci. Neverovatna je. U svakom pogledu.
„Ja ću to da sredim. Reći ću da sam ja odgovoran za sve. Tebe niko neće smeti ni da takne. Ti si sada stvarno pod mojom zaštitom.", na to kao da se setila nečega.
„Zapravo, postoji nešto što ti nisam pokazala", rekla je rašnirala džep trenerke koju je nosila, iz nje vadeći malu ceduljicu, „izvoli", rekla je stavljajući mi papir u šaku.
'Plavušan te ne može večno štititi', pisalo je krupnim crvenim slovima.
„Dođavola Lusi! Zašto mi nisi ovo ranije pokazala?", povisio sam ton.
„Nisam smatrala da je nešto bitno... ali bi izgleda moglo biti.", pogne glavu.
„Opusti se. Bezbedna si uz mene. Samo je jedini problem što više i nisam 100% siguran kako ćemo se izvući iz ove situacije...", stavio sam joj ruku na rame i rekao ljubeći ju u obraz.
„Znam ja kako. Jednostavno. Rešićemo ih se. Baš onda kada oni pokušaju da se reše nas. Ali za to će nam biti potreban još jedan Kolins blizanac. Moraćeš da se pomiriš i da ponovo razgovaraš sa Nateom. Potreban nam je Maks. Shvati da bez njega nemamo skoro nikakve šanse. Treba nam jedan IT stručnjak na našoj strani.", nemo klimnem glavom. Pa brate, izgleda da je došao dan kada ćemo mi ponovo razgovarati...
Godinama nisam progovorio ni reč sa Nateom... Iskreno se nadam da se ovaj dan neće završiti katastrofom.
Koračao sam u pravcu tetkine kuće. Ima preko deset godina kako nisam kročio u ovaj deo grada. Takođe kako nisam video tetku, niti bilo koga drugog iz moje porodice, sem možda strica i brata blizanca. Bio sam pred vratima kada sam ponovo začuo prodoran glas koji mojim ušima nije odzvanjao godinama.
„Šta ti radiš ovde? Došao si da se svađaš sa mnom zbog nečega? Šta to veliki Maks, koji je ostavio celu svoju porodicu, i postao prvoklasni mafijaš, ima da nam kaže?", molim? Njemu je tetka prodala tu glupu priču?! I on zaista veruje da sam ja izabrao da sebi uništim život? Nate, dragi moj brate, glup si. Jako.
„Nisam ostavio porodicu. Bio sam primoran da odem. I ja sam onaj koji je otišao sa stricem, jer si ti izabrao tetku! Moglo je da bude i ovako: ja bi srećno živeo sa tetkom i tečom svih ovih godina, a ti bi plakao u podzemlju, jer je to ono što sam ja radio u proteklih osam godina. I nisam ovde da bi se svađao. Brate potreban si mi.", konačno sam se usudio da mu kažem.
„Šta god da ti treba ne računaj na mene.", rekao je hladno, i pokušao da prođe pored mene, ali se moja šaka našla na njegovom ramenu, što mu nije dozvolilo da se pomeri.
„Koliko si potreban meni, toliko si potreban i Lusi!", pređem na plan b. Znam da su on i Lusi prijatelji. Najbolji. Zato i koristim nju kao tajno oružje u ovom razgovoru... Malko mrzim sebe zbog toga, ali očajničke situacije, zahtevaju očajničke mere.
„Šta ti imaš sa Lusi? Mislio sam da... Ona mi nikada nije spomenula ništa vezano za tebe... Vi ste..", odmahnem glavom.
„Upoznali smo se tako što mi je spasila život, još dok je živela na drugoj strani grada. Naravno, nisam joj rekao ni hvala, i tada me je prozvala nezahvalnim kretenom. Tada naša priča počinje. I sada nam trebaš ti. Zbog mene je njen život ugrožen, i zaista mi treba tvoja pomoć da se izvučem iz govana u koja sam ušao. Molim te brate.", gledao me je zbunjeno.
„Pomažem ti samo zbog Lusi. Ne nameravam da ostavim na cedilu najbolju prijateljicu. Nikada nisam upoznao tako dobru devojku. Imaš sreće. Da sam samo ja bio prvi.", ovo me bocne duboko u srce. Njemu se sviđa moja Lusi? Brr... Loše mi je od pomisli na to.
„Dobro. Hoćeš kod mene da malko razradimo ideje i plan. Jer se sve mora završiti u narednih par dana.. John i Rajan će me dokrajčiti.", on samo klimne glavom i krene za mnom. Moram da priznam falio mi je razgovor sa mojim bratom blizancem. Znate ono kada se osećate nekako... prazno? Pa dobrodošli u moj život, proteklih par godina.
Zgroženo je posmatrao moju kuću, moj dom. Mesto na kom su se desile skoro sve bitne stvari u mom životu. Koga lažem. Ovo mesto je prazno. Bez uspomena, bez osećanja.
„Uđi.", otvorio sam vrata, te je on ušao pritom razgledajući unutrašnjost.
„Pa, kakav je plan? Šta uopšte treba da uradimo?", taman što sam otvorio usta kako bi započeo sa pričom, čulo se zvono na vratima. Bio sam iznenađen kada sam pred njima video moju uplakanu visoku crnku.