ILAJ: Majstorova Tajna (Prva Knjiga)

Prolog

"Dvadeset argentaia. Ni manje, ni više. Izvini malena". Klimnula sam, spustivši star i poderan šal sa lica da bih mogla da mu se zahvalim. "To je u redu. Hvala vam na svemu, gospodine".

Spustio je dvadeset malih, platinumskih novčića na moj dlan. Za trenutak sam mogla da osetim toplotu koja je izbijala iz njega. Međutim, toplota za kojom sam žudela nestala je onog trenutka kada se on povukao .

Upućujući mu poslednji osmeh, okrenula sam se i krenula prema drvenim vratima koja su vodila napolje. Pola hleba je koštalo dvadeset argentaia. To bi trebalo da bude dovoljno za večeras.

Prošla sam pored dve sredovečne žene koje su upravo ušle u prodavnicu i razgledale stare artifakte.

Sigurna sam da sam ja donela bar jednu četvrtinu robe. To je jedini posao koji sam mogla da radim da preživim. Niko ne bi zaposlio devetogodišnjaka koji nije bio obučen ni za šta drugo.

Ali sam bila srećna sa tim što sam radila. Bilo mi je drago što nisam postala rob kao neka druga deca. Preplavila me je tuga kad sam počela da razmišljam o njima. Niko ne zaslužuje da postane rob. 

Čim sam izašla iz male prodavnice, hladan vazduh me je zaštipao za obraze. Navukla sam šal preko nosa dok su se njegovi krajevi vukli po popločanoj ulici. Obmotala sam ga što sam bolje mogla oko svojih ramena, ali on je bio toliko veliki da mi je prekrio leđa. Nisam se žalila, sve što sam nosila bila je tunika koja nije mogla da me zagreje po ovakvom vremenu.

Uprkos toga što sam namestila šal najbolje što mogu, i dalje sam se tresla od hladnoće. Pantalone na meni su bile napravljene od tankog materijala koji je bio poderan na nekoliko mesta. Sandale na mojim stopalima su samo pogoršale situaciju; prsti na nogama su me boleli i poprimili ljubičastoplavu boju. Razmrdala sam ih, nadajući se da ću ih tako bar malo zagrejati.

Uzdahnuvši, podigla sam pogled ka nebu. Mesec je bio prelep večeras. Crven i sjajan, gledao je odozgo na mene, zadirkujući me. Bio je tako visoko na nebu - želela sam da mogu tako visoko da se uzdignem.

Uvek sam želela da imam važniju ulogu od sakupljača vrednih stvari (ili bar najvrednijih koje sam mogla da nađem). Uvek sam želela da značim nešto nekome - ne kao stvar koju bi mogli da iskoriste za sopstveno dobro već kao osobu.

Kjan je bio jedini koji me je tako video, kao osobu. To je bio stariji čovek koji je radio u Torensovoj radnji - onoj koju sam upravo napustila. On je bio taj koji mi je dao šal koji nosim i koji me je ponekad puštao da spavam u njegovoj kolibi ukoliko je njegova žena bila dobro raspoložena. Znala sam da je hteo da mi da više novca od onoga što su stvari koje sam nosila kod Torensa vredela. Međutim, da je tako postupao njegov šef bi ga otpustio pa sam ga razumela.

Kjan je pomogao, ali Kosantaronove ulice su bile te koje su me odgojile.

Kosantaron je bio živahno mesto, pun različitih duša i kultura. Svakakav svet se ovde okupljao; ovo je na neki način bilo i utočište za progonjene, begunce od zakona. Niko ovde nije pitao išta o tuđoj prošlosti, zašto je neko ovde, ništa. Poštuj druge i drugi će poštovati tebe, to je bilo nepisano pravilo Kosantarona.

Iznenada mi se mučan osećaj proširio stomakom. Stresla sam se. Nešto loše će se uskoro desiti. 

Nisam uspela ni da napravim nekoliko koraka kada se glasna eksplozija čula sa gradskog trga. Ljudi su počeli da paniče. Eksplozije su se čule jedna za drugom, parajući mi uši. Znala sam da treba da trčim, da se sklonim, ali gde? Ceo grad je bio napadnut.

Krećući se sa masom koja je besciljno trčala, strah me je obuzeo kao nijedno drugo osećanje ikada.

Bilo je teško manevrisati u svoj toj gužvi. Stropoštala sam se na zemlju kada je pored mene protrčao mlađi muškarac, gurajući me sa puta. Toliko sam se tresla da nisam mogla da ustanem; izgledalo je kao da moje noge ne mogu da podrže moju težinu.  Nečija stopala bi zapela ili stala na mene, praćena psovkama.