ILAJ: Majstorova Tajna (Prva Knjiga)

5. Ilajin odgovor

Progutala sam knedlu. Zadatak? Kakav zadatak može meni priličiti?

Preko puta mene Vrhovni se zavali u skarletne jastuke i stavi potkolenicu jedne noge na koleno druge.

''Pa?'' Imao je izraz čoveka kome je dosadno; oslonio se laktom na držač za ruke i naslonio lice na šaku. Jedini znak nestrpljenja su odavali prsti kojima je naizmenično tapkao po cevanici.

''Pa...mogu li da znam o kakvom je zadatku reč?''

''Šta ti misliš?'' upitao je, nasmešivši se.

Ovo je bilo uobičajeno za njega. Postojala su dva pravila u razgovoru sa Vrhovnim majstorom.

Prvo, ako ne želi nešto da kaže, nikada neće to uraditi i besmisleno je pokušavati da ga nateraš. Uvek će reći onoliko koliko on misli da je dovoljno. Neki su to videli kao odraz mudrosti dok je drugima išao na živce, ali su morali da se naviknu na to.

Drugo pravilo je da ako želi nešto da podeli sa osobom licem u lice uvek će prvo odgovoriti na pitanje pitanjem. Majstor je voleo osobe koje umeju da razmišljaju, nije gubio vreme sa budalama. Ako umeš da sklopiš deo slagalice on će ti ponuditi ostatak, ako ne onda ćeš ostati u mraku bez ikakvih odgovora.

Imitirala sam ga i utonula u fotelju, osećajući kako mi se svaki deo tela opušta. Ovo je bilo potpuno drugačije od bilo kakvog časa. Nisam morala da slepo ponavljam i radim ono što mi je rečeno - baš suprotno, mogla sam da budem kreativna i pustim mislima da lutaju. Nisam imala razloga da brinem o tome 'šta ako...' i dozvolim anksioznosti da me savlada. Pored toga, bilo je i zanimljivo.

Glasno zavijanje vetra se moglo čuti kroz prozore. Sitne kapi kiše počeše da dobuju i razlivaju se po staklu, tako da su planine koje su okruživale grad izgledale samo kao mutne mrlje mastila . Tup i umirujuć ritmički zvuk mešao se sa tihim pucketanjem rumenih plamenova. Na kaminu, fazme su jedva čujno šumele, tek da obaveste o nekoj svojoj drevnoj, a drugima nerazumljivoj, pesmi koja se mogla čuti samo ako se pažljivo slušalo srcem.

Svi ti zvukovi koji su mi golicali uši, pomešani sa omamljujućim aromama žalfije i cimeta u zatamljenoj kancelariji su razlog zbog kog sam osećala blagu vrtoglavicu. Umor od tog dana kao da je najednom odlučio da me udari svom silinom i u tom trenutku mi se učinilo kao da ne bi bila loša ideja da sklopim oči, samo na kratko.

Dozvolila sam teškim kapcima da se sklope. Iako su mi oči bile zatvorene, osećala sam se budnijom nego inače. Umesto da se osećam teškom, telo mi je bilo tako lagano, kao perce. Iznenada sam bila svesna svega: znala sam u kom pravcu je vetar duvao, gde se ko od školskog osoblja nalazi, a pesma fazmi je postala glasnija. 

''Ilaj?''

''Razmišljam'' promrmljala sam. 

Retko sam uspevala da dostignem ovo stanje svesti. Videla sam kancelariju bolje sada kada je nisam zapravo gledala. A na nekoliko stopa od mene se nalazilo nešto veliko i crno, teško i tmurno, jezivo i pusto -nešto što guši. Strah je bila reč koja je možda i ponajbolje opisivala tu masu tame.

Od iznenađenosti što sam naišla na nešto tako nezamislivo u ovoj prijatnoj kancelariji koju sam ponekad smatrala i utočištem, otvorila sam oči.

Iza Vrhovnog je bljesnula svetlost munje kroz prozore, bacajući senku na njegovo lice na trenutak. Mora da mi se šok ocrtavao u izrazu pošto se majstor blago namrštio.

"Šta nije u redu?" Glas mu je pratio tutanj grmljavine.

"Sve je u redu!" brzo sam odgovorila i umalo sebe ugrizla za jezik.

"Ako ti tako kažeš," reče gotovo nečujno a zatim ispruži ruku u koju je sama sletela čaša sa stola. Momenat kasnije, vinska boca se ustremila ka nama sa jedne od polica. Čep je pao na stočić za kafu a boca poče sama od sebe da puni čašu.