ILAJ: Majstorova Tajna (Prva Knjiga)

4. Ponuda

"Sedi Ilaj". Majstor me je pažljivo posmatrao.

Iznenada sam izgubila svo samopozdanje koje sam imala - što i nije bilo mnogo.

Stajala sam u kancelariji najbitnijeg čoveka u Eustetiosu. Nije mi bio prvi put, ali ova poseta bi mogla da ode u bilo kom pravcu. Samo zato što nije odlučio da me izbaci ne mora da znači da sam lišena loših vesti.

"Ilaj, hoćeš li sesti?" njegov dubok glas me prenu iz misli.

"Ah, da..." izustih meko i okrenuh se prema kaminu i foteljama pre nego što se obreh ispred njih u nekoliko koraka. Znajući naviku svog majstora da sedi u fotelji koja je najbliža njegovom stolu, a ujedno i jednoj od polica sa knjigama, sela sam u onu bližu vratima.

Majstor iskapi vino iz čaše na stolu pre nego što mi se pridruži.

Nije seo kako sam mislila da hoće. Stao je tik iza mene.

Spustio je šake na naslon, sa obe strane moje glave. Nisam se usudila da ga pogledam i zadržala sam oči uprte u plamenove u kaminu.

"Naporan dan?''. Moglo se reći da se nasmešio.

"Malo", ugrizoh se za usnu. Nisam htela da mu kažem za nezgodu koja se dogodila danas. Verovatno nisam ni morala, budući da on sve nekako dozna.

"Uplašena si".

Ovo nije bilo pitanje. Kao što je mogao da me oseti iza vrata, mogao je i da zna kako se osećam. Nikada ništa nisam mogla da sakrijem od njega. Postoje načini da se sakrije prisustvo zoija u sebi, kao i osećanja i um (u koji su majstori takođe mogli da uđu), ali ja sam bila još učenik.

Samo sam slegla ramenima kao odgovor. Nisam znala šta da mu kažem.

"Ilaj?".

Okrenula sam se prema njemu da ga pogledam u oči. "Da gospodine?". Zarila sam nokte u naslone za ruke. Shvativši da će otisci verovatno ostati, brzo sam stavila šake u svoje krilo. Treba da se opustim i da verujem svom majstoru, podsetila sam se.

"Izgleda da ne napreduješ tako dobro na časovima".

Opet sam se okrenula ka kaminu i utonula u fotelju, osećajući njegovo prisustvo iza sebe.

"Tako nekako...", promrmljala sam.

Osim što je bio moj majstor, bio je i moj zaštitnik. Ne mogu reći da me je usvojio, ali se svakako brinuo o meni i bio je nešto najbliže članu porodice koji sam imala.

Sećala sam se te goruće anksioznosti od pre tri godine kada sam istupila pred Bibliotekara za vreme svog diplomiranja osnovnih studija. Ona je poticala ponajviše od straha da ga ne razočaram.

Kada je bilo vreme da majstori, koji su upravo ispratili svoje bivše učenike i dodelili im nove činove, istupe i biraju ponovo, istupio je i on. Vrhovni majstor, glava Eustetiosa i njegov stvoritelj, on je držao ceo grad pod kontrolom. Neko ko dolazi iz dalekih zemalja bi se čudio njegovoj mladosti, a ipak i snaga i mudrost krasile su ovog čoveka. S vremena na vreme, na licu mu je bila vidljiva senka nečeg teškog i strašnog, dajući do znanja drugima da je prošao kroz mnogo više nego što se dalo naslutiti.

Vrhovni majstor ne mora da podučava pored svih obaveza koje ima, ali on se ipak odlučio na to. Bez obzira što je pravilo da svaki majstor sme da izabere samo pet učenika, on je stupio na binu i izabrao nas šest od sto i šesnaest tako da niko nije bio izostavljen.

Osećala sam se nelagodno kao i tog dana. Kratkog daha, kršila sam prste u krilu. Stvarno nisam želela da ga razočaram. Ali šteta je već učinjena.

Sada se potpuno naslanjao rukama na naslon, blago pognut tako da je njegova bleda senka padala preko mene, formirana od zlatne i bledoplavičaste svetlosti sa plafona.

Iako je poštovao moju privatnost i nikada pre to nije uradio, osećala sam kao da mi polako ulazi u um. Traži željenu informaciju, i ulazi u taman kutak mojih misli za koji ni sebi nisam htela da priznam da je tu, a kamoli njemu.

Osećajući moju nelagodnost, odmakao se od mene i napokon seo na svoje uobičajeno mesto.

"Ne osećam ga više toliko", iznenada sam rekla.

To je bila istina. Zoi, koji je bio obeležje naroda ovog grada, sam jedva mogla da osetim, a kamoli kontrolišem.

Školu Eustetiosa nije mogao da pohađa niko ko nije posedovao zoi, i zapitala sam se da li je profesor Istvud bio u pravu - da li zaista treba da budem izbačena?

Nije mene plašilo samo izbacivanje, već činjenica da bi me moj majstor napustio. Ako bi se to desilo opet bih morala da lutam sama ulicama, kao i pre deset godina.

Promeškoljila sam se u fotelji dok sam čekala njegov odgovor. Još nisam mogla da gledam u njega. Ne bih mogla da izdržim da vidim razočarenje ili sažaljenje na njegovom licu. Poravnala sam nabor na školskoj uniformi, u trenutku željeći da budem bilo gde drugde osim ovde.

Ćutao je. Tišina je činila da se ovo vreme za koje sam čekala njegovu reakciju čini mučnije i duže nego što jeste.

Napokon je progovorio. "Ja nikad ne grešim Ilaj".

Pre deset godina mi je rekao da je razlog zbog koga me je doveo ovde bio taj što sam bila jedna od njih. Prepoznao je zoi u meni.

U početku mu nisam verovala. A ni sada ne mogu u potpunosti da verujem u to.

Nikada nisam bila dovoljno dobra u korišćenju zoija za razliku od većine stanovnika Eustetiosa. Dosta učenika je bilo kivno na mene - dobila sam najboljeg majstora u školi a nivo zoija u meni nije bio ni zadovoljavajući. Jedni su bili ljubomorni a drugi mi se smejali, smatrajući da me je Vrhovni prihvatio iz sažaljenja. Od same pomisli na to stisnuh pesnice, gužvajući među prstima krajičak bele košulje koju sam nosila.

Da se Vrhovni nije toliko zalagao za mene tražila bih premeštaj kod nekoga ko je bio noviji i majstor nižeg ranga. Međutim, bila bih nezahvalna kada bih to uradila. Zato sam ćutela i trpela druge učenike, pogotovo u poslednjih par nedelja. Vrhovni majstor je iz samo njemu znanih razloga bio odsutan i za to vreme su svi pokazali svoje pravo lice. Njegov poziv večeras me je iznenadio - mislila sam da se neće vratiti do kraja nedelje, kada počinje festival. Da se znalo da će doći, sumjam da bi se profesor Dezmond ponašao kao što je danas. Niko od njih ne bi želeo da izvuče deblji kraj, ali sumnjam da bi imali velikih posledica kod Vrhovnog. Što je najgore, slagala sam se sa profesorima - bila sam uistinu nesposoban ratnik.

Zašto sam još uvek štićenica Vrhovnog majstora stvarno mi nije bilo jasno. Možda je bio previše tvrdoglav da prizna da je napravio grešku?

Nakašljala sam se. "I šta predlažete?".

Konačno sam ga pogledala i oči su nam se srele. Nisam očekivala vragolast pogled koji sam zatekla na njegovom licu. Nije mi se dopadao. Počela sam da premećem sad već izgužvan kraj košulje među prstima, iščekujući njegov odgovor.

"Možda bi ti prijao izvestan...zadatak, Ilaj?".