-Ništa se nije dogodilo bar ne onako kako ti misliš...mogu objasniti. Ja....-zausti reći ali on je ošinu pogledom, okrete se i potrča uz stepenice.
Išao je kroz hodnike prema njihovoj sobi, pokušavala je da ga stigne i ispriča mu šta se desilo.
Orhan ulete u sobu i jednim potezom besno izvuče njene kofere, zagrme koliko ga grlo nosi.
-Evo, sada možeš komotno spakovati stvari gledajući me u oči!!! Nema potrebe da bežiš, slobodna si! Ne shvatam zašto je toliko teško reći istinu? Odavno mi je jasno da nikog ne možeš naterati na ljubav...svako ima izbor!-tresao se od besa.
-Orhane, Sadik mi je pomogao...nismo....
Prebledeo je pri pomenu njegovog imena, vilice mu se stegoše...oči dobiše boju olujne noći, gotovo šapatom izgovori.
-Njega ne spominji, on nije bitan...sa njim nemam ništa. Tebi još uvek nije jasno??? Hanaaaa.... ti si me napustila!!! Bez reči!!!
-Ja sam...
-Šta si ti? Odlučila si otići iz nekog razloga ne nalazeći za shodno razgovarati sa mnom, šta god to bilo!!! Očigledno se samo ti pitaš u našoj vezi i samo si ti bitna, briga te šta je sa mnom. Po tebi je to ljubav? Poverenje? Poštovanje? Ili me smatraš budalom, glupim brđaninom koji nema pravo da zna zašto je ostavljen! Evo, ovo ti je dokaz koliko sam emancipovan...htela si da odeš...izvoli idi!
-Molim te, saslušaj me....-pokušala je drhtavim glasom reći.
-Hana, više mi nije bitno!
Izašao je iz sobe tresnuvši vratima. Stajala je potpuno skrhana bolom koji je nosio u sebi, povredila ga je odlaskom. Samo da je saslušao, razumeo bi...otišla je zato što ga voli, otišla je jer je mislila da može spasiti porodicu. Sruči se na krevet sva u suzama, znala je da nema povratka. Nikada neće moći ispraviti grešku što nije pričala sa njim. Vreme je prolazilo, u konaku je vladala tišina...ležala je slomljena ne znajući šta joj je činiti. Nije želela otići, volela ga je svim srcem spremna podneti sve samo da joj se vrati. Začu kucanje na vratima. U sobu uđe bojažljivo Ajaz prethodno pogledavši niz hodnik. Priđe krevetu i sede pored nje.
-Srce mi se cepa gledajući te tako uplakanu. Slab sam na ženske suze definitivno. Nemoj brinuti, biće dobro...pusti da ga prođe bes. Skoro je umro od tuge kada si otišla...preživeo je pakao verujući da si stradala a onda je shvatio da si ga napustila, to ga je dotuklo. Hana, on te voli beskrajno, voli te toliko da bi umro za tebe. Orhan je isključiv, jak i nepokolebljiv...on kada voli i planine pomera.
Te reči je još više rastužiše, pre par minuta je izgubila njegovu ljubav zauvek.
-Ajaz, nije dozvolio da mu kažem razlog. Nisam otišla zato što ga ne volim, Mediha me zamolila da odem da bi mogla ponovo biti sa njim zbog Vasila. Ona ga još uvek voli a i dečak je u pitanju. Osećala sam da im treba dati šansu...nisam želela da dete pati zbog mene, on bi bio najsrećniji uz oba roditelja.
-Hana...bila ti ili neka druga, pa čak ni jedna, Orhan nikada ne bi bio sa Medihom! On je nju davno prestao voleti. Ta žena je spremna na sve, malo puta je gazila preko mrtvih zbog svog sebičluka. Svi su je prezreli, izgubila je poštovanje, ime i bratovljevu ljubav. Nisi trebala uopšte pričati sa njom. Bar da si rekla Orhanu, ništa od ovoga ne bi bilo. Još se pojavljuješ sa Sadikom. Dobro si prošla...mogao je ubiti oboje da ne trepne.
-Veruj mi, taj čovek me nije pipnuo...pomogao mi je, spasio. Bila sam polumrtva i zalutala u planini. Našao me je i doveo kući, par dana sam bila u groznici. Istina, htela sam otići...on me je sprečio rečima da bi trebala prvo da se suočim sa Orhanom.
