Stigni me 🔚(štampana)

Epilog

... Nađa 18 godina kasnije ...

- Dunja, požuri! - Aleksa sav ustreptao viče na sestru.

- Nikome nije klavir pobegao, pa neće ni tebi. - izlazi iz sobe i nonšalantno duva u tek namazane nokte.

- Dunja, ne šali se sada, moj diplomski je u pitanju i nije mi do tvojih bubica. To što ocu možeš da skačeš po mozgu i što ti sve dozvoljava, kod mene ne prolazi.

- Uf, što si dosadan. Ako nećeš da me sačekaš minut, ja ću doći sa Davidom.

- Onda ćeš kasniti debelo, jer kada sam ga zvao rekao je da će doći za pet minuta!

- U, evo krećem. Njegovih pet minuta je pola sata i više. - spakovaše se i krenuše.

Stavljam naušnice i čekam da se Kinez upristoji. Došli smo u Beč da bi prisustvovali diplomskom koncertu našeg Alekse. Ispunio je svoju želju. Postao je "klaviraš".

Dunja je u srednjoj muzičkoj na teoriji muzike, a David... Pa njemu u glavi tandrče auspuh. Živi za adrenalin i brzu vožnju. Vozi motore. Njih dvoje kao da nisu blizanci.

Na diplomskom se skupilo staro društvo. Godine nas nisu udaljile već, naprotiv, još više nas vezale.

I dok čekamo da se naš prvenac pojavi na bini Mlađa gunđa jer ga nisu pustili da proveri da li je ton dovoljno kvalitetan, Jakov smiruje Bojanu koja bi sve zvanice pretresla jer joj je bezbednost njenog kumčeta najbitnija.

Novak je nervozan jer nikako da smiri razigranu Ivonu koja bi do mame Tijane koja je ponosna jer joj omiljeni "klaviraš" danas postaje svetski poznat pijanista i iza bine Aleksi pruža podršku.

Ja ponosno sedim i čekam da se moj Šampion, moj prvenac pojavi. Nisam ga rodila, ali volim ga ljubavlju majke kojom se voli prvo dete.

Nikada ni jedno od nas nije osetilo nedostatak ljubavi i pažnje. Čak šta više naša deca, a i mi, smo se uvek ljutili na sve koji su njihove krvne veze nazivali sa polubrat ili polusestra.

Uvek su bili povezani nekom privrženošću i ljubavlju bez trunke ljubomore i rivaliteta, što često biva među decom.

Iz razmišljanja me vraća zagrljaj mog voljenog muža. Njegova sad već proseda kosa naglašava lepotu njegovih plavih očiju. Očiju koje su me privukle onog dana kada sam ga prvi put videla i koje u meni već osamnaest godina pale vatru.

Da ne vidim koliko godina imaju deca pomislila bih da sam još uvek ona ista devojka kojoj kolena klecaju u njegovoj blizini, koja živi za slobodan trenutak koji će provesti u njegovoj blizini.

Sve je isto. Samo je naša ljubav veća.

Od momenta kada smo prestali da strahujemo od Barbare živimo svoju bajku. Traje dok naša srca kucaju.

Znam, sada znam, da postoje one ljubavi koje bukvalno traju "dok ih smrt ne rastavi". Sa svojih četrdeset pet godina još sam mlada da razmišljam o smrt, ali se nadam da postoji i život posle smrti jer mi je malo ovaj jedan da mu poklonim svu ljubav koju osećam.

.... Kinez.....

Poslovica kaže: "Ko rano doručkuje ne kaje se". Jebiga nije tako. Evo ja sam primer. Ja sam povratio! Da pojasnim. Kada sam oženio Barbaru svi su mi govorili tu Poslovica, misleći na moju mladost i rani brak. Bila je to najlošija odluka u mom životu.

Posle svog bola i svih nemilih događaja koji su vezani za taj period, danas ponosno sedim i slušam zvuke klavira, zvuke jedine lepe stvari koju mogu da izdvojim iz tog perioda.

Znam da je svako dete važan genetski materijal od kog je sazdano, ali isto tako znam da uticaj vaspitanja i sredine u kojoj odrasta može da napravi od njega dobrog čoveka.

Zahvaljujući ljubavi koja je ušla u naš život, ja sam danas ponosni otac svoga sina. Jedina osoba koja je zaslužna za to je moja Nađa. Živote nam je dovela u normalu, unoseći sunce u njih.

Dva puta se sudbina poigrala sa nama. Jednom kada je rađala blizance i jedva ostala živa, a drugi put kada je zbog svoje sulude vožnje za dlaku izbegla sigurnu smrt.

Srećom postoji neko gore ko vidi sve i ko odlučuje o našim sudbinama. Njena je kazna ili nagrada to što je zaglavila sa mnom.

Čvršće je pribijem uz sebe, zagrlim je i spustim nežan poljubac u njenu kosu. Nikada mi nje nije dosta. Često sam bio u prilici da mi se žene nude, da traže seks na jednu noć, nikada nisam poklekao. A i zašto bih! Ona mi je u životu dala sve.

Nisam bio svestan da sam postao njen onog momenta kada me je prešišala na auto - put u malom žutom autu, poručujući mi "Stigni me".

I jesam, stigao sam je! Moja je zora, moje je podne, moje popodne, moje veče i moja noć. Noć koja, iako crna kao njena kosa, meni je ružičasta. Ružičasta kao kod tinejdžera koji se prvi put zaljubio.

******
To bi bilo sve od Nađe i Kineza.
Hvala svima što čitate, ostavljate zvezdice i komentarišete.
Veliko hvala Tari Petranović Šević Ikonić za naslovnu stranu.

Od 10.05.2018 družimo se uz novu priču. 📖
😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘