SAŠA

1.

Jedva ustajem  shvaćajući da je ovo bio zadnji put da spavam u svom mekanom krevetu,dok se ne "dokažem" svojim roditeljima da se mogu sama brinuti za sebe.

Moji roditelji. Sofija i Bruno.
Vlasnici jedne od najpoznatijih modnih agencija u Americi. Također,čudno užasni roditelji.

Dali su mi ime Analea. Mislim tko se danas još zove Analea?
Ili je Ana ili je Lea, a ne Analea.

Uvijek sam ih mrzila zbog svog imena, a sad kad su mi otkazali sve kreditne kartice, oduzeli mi auto i natjerali me da nađem stan stan i posao, mrzim ih još više.

Stan sam pronašla, a posao su mi našli roditelji jer ja nisam dovoljno pametna za to. Toliko o onome "snađi se sama."

Stanem ispred ogledala i čudim se. Ja, najzgodnija djevojka u gradu, kćer   najpoznatijih ljudi na ovom području,uspješan model, uskoro ću raditi tko zna što.

Prođem rukama kroz svoju dugu crnu kosu, popravim majicu i izađem iz sobe vukuči kofer za sobom.

Sofija:"Spremna?" pita me sa smješkom.

Analea:"Ali mama!!! Ne mogu ja ovo!"  vičem razmišljajući o svim onim Gucci i Versace dizajnerskim torbicama kojih sam se morala odreći i prodati  ih kako bih unajmila i platila prvu ratu stana, kojeg da naglasim, nisam još ni vidjela.

Bruno:"Možeš. Ovo ti je adresa na koju moraš otići. Od danas radiš tamo."  pruži mi papirić i shvatim da je ta adresa udaljena sat i pol vremena vožnje odavde, ali je blizu stana. Barem nešto dobro u ovoj situaciji.

Analea:"Kako da dođem do tamo?! Nemam auto!!"

Sofija:"Tramvajem dušo."

Analea:"Jeste vi normalni? Da se vozim u onom smrdljivom tramvaju, punom znojnih ljudi?!!?"  vrisnem i zgrozim se na samu pomisao toga.

Bruno:"Kreni sad, inače ćeš zakasniti na prvi dan."

Analea:"Mrzim vas!"  viknem još jednom i izletim iz kuće.

(...)

Kad sam se napokon dovukla sa koferom to tramvajske stanice,preostalo mi je još saznati koji je tramvaj moj.

Analea:"Oprostite."  obratim se starijoj gospođi koja sjedi na klupici  "Koji tramvaj vozi na ovu adresu?"

Gospođa:"Onaj tamo." pokaže rukom na tramvaj koji upravo staje.

Analea:"Hvala."  brzo kažem i uđem u tramvaj.

Oko mene je hrpa ljudi i većina njih me čudno gleda,a ja jedva čekam izaći odavde.

Nakon nekih sat vremena, presjedanja u druge tramvaje i udisanja nekog odurnog smrada napokon čujem da ona stvar pored vrata govori ime moje stanice, pa čim se vrata otvore, izletim iz tramvaja i udahnem čisti zrak. Pješačim još nekih pet minuta i dođem na adresu svog stana.

Na brzinu pregledam stan i shvatim da mi se čak i sviđa.Nije raskoš na koju sam navikla ali za mene je dovoljno. Ostavim kofer i krenem na adresu koju mi je tata napisao  na papirić.

Što sam bliže toj adresi shvaćam da je ovo još jedan od pogatijih dijelova LA-a. To znaći da ću raditi neki dobar posao.

Analea:"Broj 32...32. Ah tu je!"  ciknem kad shvatim da sam na pravoj adresi.

Kuća ima tri kata i zelene je boje. Dvorište je fenomenalno urađeno i daleko bolje od našeg doma.

Još jednom duboko udahnem i krenem primiti za ogradu u namjeri da ju otvorim i uđem unutra, ali se ispred mene stvori gromada visoka kao dvije mene,obrijane glave i ruku punih tetovaža.