NJEN Ponor - 3.deo ✅- U PRODAJI*

Sestra

Činilo se da se situacija smiruje sa vremenom.
Trudila sam se da ne propustim ni jedno predavanje ni vežbe, samo da što više vremena budem van te kuće. Džeparac koji sam dobivala od ujaka bio je i više nego dovoljan, te sam se tako hranila u gradu ili studentskoj menzi, izbegavajući da me Sem ili njena majka Suzan zateknu u kuhinji. Naravno, domaćicu Toni je vređalo to što odbijam da jedem njenu hranu, sa večitim izgovorom kako nisam gladna, ali mislim da je ubrzo shvatila šta radim, jer sam se redovno koristila sporednim ulazom, odnosno ulazom kroz njenu kuhinju.

Moj ujak je često bio na putu, ali mi je kupio mobilni telefon kako bih redovno mogla da se čujem sa svojom porodicom i sa njim, tako da se moja usamljenost na taj način smanjila.

Da li sam mogla da se vratim kuću i prekinem takav život?

Jesam, mogla sam, ali sam došavši kući za novogodišnje praznike shvatila koliko im loše ide, što je dodatno prouzrokovalo da se i očevo zdravlje naruši. Morala sam da se vratim i nastavim da se borim za sebe, kako bih jednog dana bila u mogućnosti da pomognem njima. Štedela sam od džeparca i slala im novac čim bih sakupila malo više. Otac za to nije znao, a majka je taj novac koristila za ono što je bilo u tom trenutku bilo najnužnije.

Jednom dok sam tako ulazila u kuhinju, ne očekujući nikoga sem gospođe Toni, nabasala sam na svog ujaka. Sedeo je za šankom, držeći času viskija u ruci. Delovao je potišteno, nesrećno, iscrpljeno.
Videvši me na vratima zbunjeno je gledao u mene par sekundi, a onda je naglo ustao sa svoje stolice i prišao mi u par brzih koraka.

„Teresa? Zašto tu ulaziš? Da li se kriješ? Da li te one maltretiraju?“, pitao me je, a tkanje njegovog glasa menjalo se iz straha u bes.

„Ne, ne“, odgovorila sam mu brzo, trudeći se da se nasmejem. „Gladna sam pa sam zato odmah došla ovde da nešto prezalogajim.“

Izraz njegovog lica je dobio mekši oblik, ali me je zato Toni, koja je upravo tada ušla u kuhinju, gledala prezrivo, znajući da lažem.

„Sigurno? Reci mi, molim te, ako postoji neki problem. Nemoj da brineš, ja ću ga rešiti na svoj način“, dodao je moj ujak, još uvek sumnjajući.

„Ne, zaista nema problema. Nemoj da brineš bez razloga i ovako deluješ iscrpljeno.“
Tuga koja se u tom trenutku videla u njegovim očima bila je nemerljiva.

„Hvala ti! Bolje mi je čim znam da bar neko o meni brine“, rekao je.
Bilo mi ga je žao.

Moja je majka često govorila da kad glad na vrata uđe, ljubav kroz prozor izađe. Zašto je onda, u toj prelepoj kući, bilo svega u izobilju, a ni trunke ljubavi i topline?
Može li čovek da ima sve u životu?

„Zadržavam te, htela si da večeraš“, rekao je vraćajući se na svoje mesto za šankom.

„Otići ću da se prvo presvučem, pa ću onda sići“, slagala sam.

„Dobro“, odgovorio je podižući čašu sa pićem.

Okrenula sam se da pođem kada me je ujak dozvao, „Teresa, sutra idemo na ručak kod mojih prijatelja. Zamolio bih te da pođeš sa nama.“

„Ja ovaj.... Imam puno toga što moram da naučim preko vikenda. Mogu li ipak da ostanem kod kuće?“, rekla sam sa namerom da izbegnem druženje sa Suzan i Sem.

„Molim te, Teresa. Učini mi to. On je jedan od uticajnih ljudi u ovom gradu i moj dobar prijatelj. Pričao sam mu o tebi. Nema smisla da i ti ne pođeš sa nama.“

Iako sam silno želela, nisam mogla da ga odbijem. „U redu. Ići ću.“
Na kraju nerado pristah, sa nadom da će sve proći bez incidenata.