NJEN Ponor - 3.deo ✅- U PRODAJI*

Istina Na Pomolu

O pređašnjem incidentu više niko ništa nije govorio. Beka nije razgovarala sa mnom na tu temu, ja nisam želela da zapitkujem, a on je sve ređe dolazio kući.
Do narednog leta jedva da sam ga tri puta videla. Između tih susreta prolazila sam kroz razne faze. Pretežno sam bila kivna na njega zbog laži koju nam je podvalio izigravajući žrtvu i heroja. Ponekad bi mi je nedostajao, i tada bih silno priželjkivala da ga vidim, ali bilo je i dana u kojima sam bila ravnodušna, smatrajući da je Sem verovatno ima pravo, i da je dobro što su se moje besmislene maštarije tako završile.
Nakon toga on bi se ponovo pojavio, vraćajući me na početak tog mog emotivnog kruga iz koga nisam videla izlaz.

Bila sam zbunjena. Nisam znala šta o njemu trebam da mislim. U jednom trenutku bio bi ženskaroš, manipulant, lažov, u drugom, brižan brat, pažljiv drug i nežan muškarac. Unutar mene su emocije, sa dodatkom konfuznih misli, ključale na sve strane, preteći da će me jednom sagoreti.
I jesu...
I dan danas osećam bol i vrelinu tih opekotina.

Te godine Beka je napunila osamnaest godina, i kao većina osoba tog uzrasta, mislila je da od tog trenutka sve može, ne shvatajući da se ništa ne menja osim veće odgovornosti za sopstveni život, i to što od tog momenta godine počnu da lete.
„Zaljubila sam se Tesa", izgovorila je ono što je do pre nešto manje od godinu dana rekla da se nikada neće dogoditi. „Stvarno sam se zaljubila", ponovila je još jednom.
Gledala je zamišljeno u dečka koga je sa ostalim svojim prijateljima pozvala na zabavu povodom svog rođendana, u dvorištu kuće, kraj bazena.
„Po koji put ovog meseca?", bilo je moje pitanje, jer više nisam mogla da pohvatam u koga se i kada zaljubila.
Odlubljivala bi se i brže nego što bi se zaljubila, samo ako bi se ispostavilo da tip nosi, primera radi, sive čarape, ima ne posečene nokte, ružno žvaće i tome slično. Jednostavno Bekini standardi su bili van standarda, i bilo ih je teško predvideti.
„Bezobrazna si. Ovog puta je ozbiljno."
Nastavila je da koketira sa dotičnim a onda se ponovo okrenula ka meni.
„Znaš, nešto nikako ne mogu da shvatim. Kako je moguće da nikada nisi imala dečka a starija si od mene?"
Ta činjenica je plašila i mene samu. U početku sam sebi govorila „ima vremena", a onda je to vreme proletelo, a što je vreme više odmicalo ja sam bila sve manje hrabra da se u to upustim.
„Eto, nisam. Zaljubila sam se jednom ali to nije bilo ništa specijalno. Uostalom, bila je to nemoguća misija", rekoh joj setivši se svog druga iz razreda.
„Zašto?", radoznalo je upitala Beka, ne skidajući pogled sa svog gosta koji joj je uzvraćao istom merom.
„Mejkonsiti je možda mali grad ali i u njemu postoji klasno raslojavanje. Momcima ja nisam bila privlačna. Izuzetak su bili neki momci iz kraja, sa kojima sam odrasla, ali na koje sam gledala kao na svoju braću. Za ostale ja sam bila samo kći tezgaroša, kod koje njihove majke kupuju povrće na pijaci. Više su voleli da se šegače sa mnom, misleći da pamet i mudrost dolaze sa parama. Smatrali su da sam glupa i naivna, pošto nisam pripadala njihovim krugovima."
Čuvši me, Beka se zamislila. Za trenutak sam pomislila da sam je možda uvredila. I ona je pripadala bogatom staležu, ali za razliku od bogataša koje sam ja do nje poznavala, imala je više novca od njih, ali i daleko više bogatstva u srcu.
„To je baš ružno i tužno", rekla je najzad.
„Jeste, ali ako si pametan ne trebaju drugi da ti govore koliko vrediš. Moja mirna savest i čist obraz vrede mi više od svog njihovog bogatstva. I to je nešto što niko ne može da mi oduzme." Bar sam tako mislila tada.
Tim rečima sam često podrila sebe kako ne bih pala pod uticaj zajedljivih komentara svojih vršnjaka, ali negde u meni ipak su bili stvoreni kompleksi sa kojima sam se u tajnosti borila.
Bilo je momenata u kojima su mi se neka pravila koja su mi roditelji postavili kosila sa mojim željama i svim onim što su moji vršnjaci radili u to vreme, ali ma koliko da mi je smetalo to što se izdvajam, znala sam da su ta pravila za moje dobro.
„Da li ti se sada ovde neko dopada", upitala me je Beka.
Krišom sam pogledala u Dilana koji je nedaleko od nas stajao sa svojim prijateljima, koji su, kao malčice stariji od Bekinih gostiju, bili zaduženi da paze na goste.
„Imam par dobrih prijatelja sa fakulteta ali ništa što bi me nateralo da poželim nešto više. Ne bih kvarila te odnose, pogotovu što moram da nastavim da ih viđam. Izbegla bih nepotrebne neprijatnosti", objasnila sam joj.
„Hmm...", Beka je zamišljeno krenulo da gleda po zvanicama, tapkajući kažiprstom po obrazu. „Moji su drugovi mlađi, ali Dilan... Dilan ima baš dobre drugove", rekla je odmeravajući ih.
„Ne, hvala, to zaista nije potrebno, a i rekla bih da Džek, kao jedan od njih, odmerava tebe."
Beka prevrnu očima uzdišući.
„Kao da sam ga gađala amorovom strelom a ne kamenom. Ne prestaje da me saleće. Sladak je, zgodan ali previše je mlak. Želim dečka a ne ljubimca."
Želja će joj se ispuniti, ali pre toga sudbina će za nju pripremiti sasvim drugačije planove, kojima će i ona sama doprineti svojom ludošću.
Videvši da gledamo u njih, Dilan se izdvojio i krenuo ka nama. Srce mi je istog momenta stalo.
Sa svakim novim korakom temperatura mog tela rasla je za stepen više. Iz godinu u godinu on je sve bolje izgledao, što je meni lično samo odmagalo u borbi protiv svojih osećanja prema njemu.
„O čemu to pričate cure?" upitao je došavši do nas.
Bio je to prvi put da mi se direktno obraća nakon one tuče. Stekla sam utisak da me izbegava nakon toga, i mislila sam da verovatno to radi svestan da mi je Sem ispričala istinu, te da mu je nelagodno zbog toga.
„Ogovaramo vas", rekla je Beka.
„Nas? Zašto?", gledao je u mene, čekajući da mu odgovorim, ali bila sam još uvek kivna na njega i želela sam da ga ignorišem za kaznu.
"Razmišljam ko bi od tvojih drugova bio najbolji izbor za Tesa", rekla je Beka bez pardona.
Naglo sam pogledala u nju sa željom da je istog momenta zadavim, ali me ton i jačina Dilanovog glasa nateraše da tu nameru odložim za kasnije.
„Molim?!" Viknuo je veoma glasno.
Beka pak za to uopšte nije marila već je nastavila po svom.
„Hajde Dilane, nema potrebe da tako burno reaguješ, nisam pitala za sebe već za Tesu", objasnila mu je Beka dok je on gledao u mene pogledom punim negodovanja. "Osim ako i na nju gledaš kao na svoju sestru?", dodala je Beka.
Zlobno se osmehnula i tada sam shvatila šta radi, što me je samo još više potaknulo da je ućutkam ali me u tome opet prekinuo on.
"Ne gledam na nju tako", viknuo je Dilan, „ali tako nešto ne dolazi u obzir."
Gotovo da me je sasekao svojim ljutitim pogledom.
„Onda ne razumem u čemu je problem", brzo nastavi Beka. „Ona je naša prijateljica, ono su tvoji drugovi, sigurno imaš nekoga ko bi bio prikladan i siguran za našu Tesu."
Dilan je puhnuo kroz nozdrve, vidno iznerviran.
Preteći je podigao prst ka Beki na šta sam ja odmah odreagovala.
„Stanite!" Rukama sam ih razdvojila. „Beka, znam da imaš dobru nameru ali zaista nema potrebe da provodadžišeš za mene. Stavljaš me u nezgodnu situaciju i nije mi ni malo prijatno. Dilane," okrenula sam se ka njemu, „zahvaljujem ti se na brizi ali veruj mi da mi ni jedan od tvoji drugova nije na pameti."
Njegov pogled bio je upret u mene, kao da je detaljno istraživao svaku moju misao, ne bi li saznao da li govorim istinu. Nisam sklanjala svoj pogled. Bila sam rešena da se konačno suočim sa njim. Na kraju je prstima protrljao svoje čelo a zatim samo klimnuo glavom.
"U redu," rekao je gledajući ka gostima. „Moram da vas ostavim."
Okrenuo se i otišao ka svojim prijateljima.
Dok sam ja umirala od nelagode Beka se smejala.
„Beka nije smešno. Ne volim da mi neko nekoga nameće. Drugo, i njega si razbesnela. Ko zna šta će sada misliti o meni. Stvarno nije trebalo to da kažeš."
„Izvini zbog ovoga ali morala sam malo da ga žacnem. U suprotnom, vas dvoje nikada nećete biti zajedno", rekla je ona.
„Beka, ja ne želim da budem sa tvojim bratom, shvati to već jednom!" Lagala sam ponovo i tako lako. Uvežbala sam to ubeđujući samu sebe u to isto.
„Znam. Isto kao što i on ne želi da bude sa tobom pa ga ovako razbesni sama pomisao da bi mogla da budeš sa nekim od njegovih drugova", rekla je ignorišući moju ljutnju.
„Ti si nemoguća", rekla sam i okrenula se sa namerom da odem do toaleta, samo da je više ne slušam. Bio je to prvi
put da smo se na neki način posvađale, jer ona se nije svađala, a ja na nju nisam mogla da se ljutim jer imala je pravo. Maštala sam o njemu i želela ga za sebe, iako sam bila svesna da bi tako nešto bilo ravno bacanju u oganj. Svest o tome me je između ostalog i držala na distanci od njega. Njegova reakcija jeste bila neočekivana i čudna, ali pre sam to uzimala u obzir kao zaštitnički stav prema meni, kao prijateljici njegove sestre, a ne kao bilo kakav izliv ljubomore. Nisam želela čak ni da ponovo pomislim da bi moglo da znači nešto drugo, u strahu od novog razočarenja.