NJEN Ponor - 3.deo ✅- U PRODAJI*

Tuča

Moj ujak nije hteo ni da čuje za ideju o mom zaposlenju. Rekao mi  je da ću tako zapostaviti studije, koje su mi dobro išle, što nije hteo da dozvoli.

Znao je za teško stanje moje porodice, i priznao mi da im je ponudio pomoć, ali je moj otac zbog te ponude bio strašno ljut na njega, rekavši mu da sve dok je on živ, njima socijalna pomoć ne treba. Tada nije računao na to da će ga zdravstveno stanje znatno ometati u borbi za egzistenciju.

Ujak mi je predložio nešto sasvim drugo. Ponudio mi je određenu svotu novca svakog meseca, za koju bi svojim roditeljima govorila da je moja ušteđevina od plate, kako bi je prihvatili. To nije bilo mnogo ali sasvim dovoljno da im život olakša u određenoj meri.

Priznajem da mi se njegov predlog dopao kao najbrže i najlakše rešenje, ali ga nisam tek tako prihvatila. Tražila sam od njega da potpišemo ugovor po kome se, nakon što se jednog dana zaista zaposlim, obavezujem da ću mu taj novac vraćati svakog meseca malo po malo, kako bih ga primorala da jednog dana taj novac prihvati.

Zbog tog dogovora bilo mi je manje neprijatno, iako sam osećala ogromnu grižu savesti što lažem svoje roditelje. Bojala sam se da bi moj otac jednog dana mogao da sazna za to, i znala sam da bi go tako jako povredilo i razočaralo, ma koliko da sam im pomogla. Imao je poverenje u mene.

Tako je prošla druga i započela treća godina mojih studijabu Čikagu. Izbegavanje Sem i njene majke se nastavilo, što mi, pored daleko više predmeta i obaveza na fakultetu, nije bilo tako teško.

Toni je nastavila da mi ostavlja hranu na stolu, iako bi me svaki put, kada bih je srela, pozdravila jednim uštogljenim klimanjem glave. Činilo se da je ravnodušna prema meni, ali je broj obroka koje mi ostavljala u sobi, obim i raznolikost hrane, govorio o tome da brine o meni, i bilo mi je drago zbog toga. Vraćala sam joj istom merom. Kupovala bih joj neke sitnice, kao mali znak pažnje, i ostavljala bi ih po kuhinji. Kada bi me upitno pogledala, držeći nešto od toga u rukama, samo bih zviždući prošla kraj nje. Bila mi je draga iako sa mnom nije puno govorila.

Bekino i moje prijateljstvo je raslo. Nastavile smo sa časovima klavira i solfeđa, a zadovoljstvo zbog tih časova pokrivalo je svu teskobu života u velikom gradu, daleko od onih kojima sam bila potrebna i koji su meni neizmerno falili.

I on je bio tu. Sećam se da sam sa uzbuđenjem čekala vikend pitavši se hoće li doći kući.

„Samo da ga vidim“, govorila sam i istovremeno se ljutila na sebe zbog te svoje želje. O njemu sam mogla da maštam samo kao o nečemu nedostižnom, nemogućem i zabranjenom.

On se pak zaista pridržavao našeg dogovora. Bio je fin i pažljiv prema meni, toliko da sam gotovo bila uverena da na mene gleda kao što gleda na Beku, kao na svoju sestru, ali oni skriveni pogledi, koje sam često lovila na sebi a koji su razarali moj um, upozoravali su me da to nikada neće biti u potpunosti tako.

Znala sam broj i imena njegovih devojaka. Znala sam kada je i sa kojom bio. Znala sam sve, on to nije krio od mene i Beke. I dok sam ja glumila nezainteresovanost za njegov ljubavni život, svaku njegovu devojku odbolovala sam krišom i u tišini.

Jednog dana, dok sam sa Bekom radila na joj kompoziciji koju smo same smislile, Dilan je ušao u salu, sasvim neočekivano.

Osećala kako mi se nogu tresu i lice rumeni, dok sam ga gledala kako ulazi i pozdravlja Beku, čekajući na svoj red.

Kao i uvek, Beku bi zagrlio sa puno ljubavi, darivajući joj dug zagrljaj. Zaista su bili povezani. Dilan ju je čuvao kao pravi stariji brat, a ona je njega obožavala.

U glavi sam već imala precizno predviđen sled događaja jer sam ih sa vremenom naučila na pamet. Nakon zagrljaja sa Bekom, polako bi se odvojio od nje a zatim se okrenuo ka meni. Neke nevidljive strelice iz njegovih očiju zabadala bi se u moje srce kao da je jastuk za čiode.