Disiecti membra poetae//zbirka

17. hitna pomoć

Možeš napraviti bilo što
Ako zabiješ ruke u maglu
Ali
Večeras nemoj.
Nismo mrtvačnice sa
Nelomljivim staklom
Koje gledaju u groblja.
Groblja su ljudski običaj neopraštanja.
Večeras oprosti.

Nek i vojnici večeras spreme puške,
Nenapunjene,
Natrag u ormare
I lopovi spreme svoje nožiće u kožnate futrole.
I ponavljaju, svi:
Večeras me nitko ne treba ljubiti toliko jako koliko mrzim sebe
(Mržnja se ne može izljubiti)
Već nježno, puno ljubavi.

Možda sam neiskusna
Ali vidjela sam svaki grad sa krova
Svoje kuće
(Bez skakanja)
I da volimo mjesec i kad nije pun.
I naučila sam ovo:
Srca se ne lome svaki put
Kada se odljubimo
Inače bih sada ovdje vama pokazivala
Nejednake konfete i milimetarske komadiće žila
I masti
I srčanog tkiva---

Srca samo dobiju modricu
Ili pokoju ranicu
Ali zaliječe
Nismo tragedije,
Samo smo slučajevi za hitnu pomoć
I zovi 112
I reci im da mi je baš divno
I da sam bolje nego ikad.