-Stvarno ste se pomirili?
Seo je pored mene na odredjeni distancu.
-Naravno da nismo Dušane.
Iznervirano sam odgovorila na njegovo glupo pitanje. Zar mi ne veruje? Sutra je Božić, ne želim da se svadjam sa bilo kim.
Možda sam malo preterala što ne želim da saslušam Jovelju, ipak, i ja sam njega "prevarila". Dušan je gledao nešto na telefonu, a ja sam uzela Banija. Igrali smo se neko vreme, dok nisam odlučila da odem kod Mine. Spilustila sam zeku i otišla u sobu da se obučem. Obukla sam teksas farmerke i crnu majicu dugih rukava. U putnoj torbi koja je bila na podu zapazila sam Markov poklon, potpuno sam ga smetnula sa uma. Uzela sam ga i sela na krevet.
Pocepala sam ukrasni papir i zanemela. Da li je ovo moguće? K..Kako ga je našao?
U rukama sam držala narandžasti dres koji sam izgubila pre dosta godina, ovo je bila sezona 2006/07. Kas sam ga izgubila danima sam plakala jer mi je to tata dao kad sam imala 5 godina. Lagao me je da je po Frankfurtu trazio poklon, tražio je samo knjižaru gde će moći da ga upakuju.
Prebacila sam pogled na vrata i videla da on tu stoji.
-Gde si ga našao?
Pitala sam ga ne skidajući pogled sa dresa.
-Video sam ga letos kod Lidije u kutijama sa tatinim stvarima, bio je na samom dnu. Išao sam kod nje da ga uzmem dva dana pre nego što sam došao u Frankfurt.
-Išao si kod Lidije?
-Jesam, pitala je za tebe.
Iste sekunde sam prevrnula očima, pa da je zanima pozvala bi, da je tako dobra majka ignorisala bi sve što sam rekla i pozvala. Kako god, iskreno i ne razmišljam o njoj toliko. Složila sam dres i stavila ga u ormar.
Marko i Dušan su seli da igraju neke glupe igrice 1 na 1, nisam htela da ih prekidam pa sam izašla bez pozdrava. Napolju je sijalo Sunce, odlučila sam da pre nego što odem kod Mine sednem u parkić i razmislim malo o svemu.
Okej, Jovelja želi da se pomirimo, i veoma je uporan, pomirila bih se ja sa njim, da ga volim. Realno, jedva sam čekala da napravi neko ovakvo sranje da bih mogla da raskinem, bar sam imala neku osnovu za to.
Dušan se u zadnje vreme ponaša tu i tamo normalno, nismo se svadjali al' me nervira.
-Jooooj Bože, ne znam šta da radim.
Lupala sam se po glavi.
A samo sam htela normalan zivot bez ovakvih komplikacija. Misli mi prekida zvono telefona.
-Reci Mino.
Ustajem sa klupice i krećem ka njoj.
-Pre sat vremena si rekla da dolazis za deset minuta, pa reko da proverim jesi živa.
-Evo sitžem za minut, kod parkića sam.
-Važi.
Prekidam vezu. Posle nekih pet minuta sam stigla kod nje. Bacila sam se na krevet i zabila glavu u jastuk. Mina se naravno šminkala, kako dan može da prodje bez šminke?
Posle šminkanja je legla pored mene, pitaću je za savet, zna sve šta se izdešavalo pa možda kaže nešto pametno. Krenula sam da joj postavim pitanje ali me je preduhitrila.
-Ajde da čujem, šta je bilo?
-Jovelja ne odustaje, želi da se pomirimo, a Dušan, Dušan me nervira, ne svadjamo se, ali me tako izbacuje iz takta da to nije normalno više. Ne znam šta da radim.
Iz ležećeg položaja sam prešla u turski sed.
-Pa ti opet zapali u drugu državu.
Obe smo počele da se smejemo ko manijaci. Realno, bežanjem od problema neću ništa postići, samo će ih biti još više.
Rekla je da zapucam u Firencu i da se zaposlim u Fiorentini pa da upoznam Terzića. Kakav kreten, zastrašujuće.
-A daj Mina, vrlo si mi od pomoći.
Rekla sam jedva dolazeći do daha.
-Šalu na stranu sad. Znam da ti se Jovelja ne svidja, nije ti se ni svidjao. Isto tako znam da ti se Dušan svidja. Kad pričaš o Jovelji nemaš onaj sjaj u očima kao kad pričaš o Dušanu. Moj ti je savet da sačekaš još malo i vidiš kojim se tokom odvija situacija pa onda da odlučiš šta ćeš i kako ćeš.
Potvrdno sam klimnula glavom, u pravu je. Prvi put u životu čujem da Mina nešto pametno kaže, današnji dan treba zapisati.
Ostatak dana provele smo u stanu jer nas je mrzelo da bilo gde izlazimo.
