Sinoć sam kući došao kasno.
Šetao ulicom,
I pitao se zašto.
Zašto si morala da odeš sa njim.
Zar nekim ženama ništa ne znači,
Ni to kad joj pisac pesmu napiše.
Pitao sam dokle više,
Otišao u kafić,
Naručio njeno omiljeno piće.
Popio sam koju više,
Otišao peške do njenoga stana,
Tamo sam je zatekao kako leži
Uplakana i sama.
Bilo mi je teško da je takvu gledam,
Iz života svoga,
Sada da je oteram,
Srce mi ne da.
Uhvatio sam je za ruku,
Video sam kako me gleda,
Taj pogled njen,
Zabio se u srce kao strela.
Nisam imao reči prave,
Nisam znao koga više da žalim,
Nju ili sebe.
Sebe, jer po koji put prelazim preko svega
Ili nju,
Nju jer znam da je ovaj put drugačije.
Ovaj put joj vidim u očima što do sada nisam.
Oprostio joj za svaku laž,
Prevaru,
Oprostio sam joj sve.
Reči joj nisam uputio,
Osetila je.
Znala je.
Znao sam i ja.
Sada je došao kraj.
Kraj svim ludostima,
Kraj njenim glupostima,
Ili tome kraj
Ili nama.
Znala je i ona to.
Nije želela da ostane sama.
U drugome nije mogla da pronadje što je kod mene imala.
Drugi je nisu gledali kao ja,
Drugima nije značila ništa.
A meni je bila sve,
Bila i ostala.
Jaki ljudi oproste.
Nije tačno da budale praštaju.
Lepše je nekog usmeriti,
Vratiti na put pravi.
I time mu pomići.
To se više ceni,
Više znači.
Došao sam kući kasno,
Seo na krevet i sve mi je bilo jasno.
Znao sam,
Kaje se za sve,
Konačno je shvatila.
Konačno je samo moja.
Više drugome otići neće.
Sad je prvi put shvatila
Kako je to kad za malo ostane bez sreće.
I znao sam da sam joj tu sreću
Ja vratio.
Znao sam
I uživam u tome.
Uživam i sve sam shvatio.
