Zapitam se nekada.
Kako bi bilo da smo uspeli?
Kako bi bilo da si postala stvarno moja?
Ne moja čežnja,
moja želja
ili misao.
Zamišljam.
Onog’ trenutka kada sam te video,
znam dobro, ubrzano sam disao.
Mislim čak da si jedina uspela,
bez reči da mi kažeš previše.
Bez dodira da mi dušu dodirneš.
Bez namere, na srce si legla.
Pitam se.
Kako bi bilo da smo postali jedno?
Da li bih te i tad’ ovoliko voleo?
Ili bi mi kao i svakome bilo svejedno.
Istinu tražim.
Ali, ona se nalazi baš u tebi.
Jedina si mogla da me promeniš.
Jedino u tebi vidim nešto što kod drugih nisam.
Jedino ti, da si htela mogla si me imati.
Jedino na tebe mislim svaki dan.
I ako sam sam,
kada si mi ti u mislima,
ja nisam sam.
I ako mi je svaki dan dosadan bez tebe,
ja čekam noć.
Znam da ćeš mi opet doći u san.
Onda se pitam da li je to san ili java?
Da li u tebi vidim nešto što druge nisu imale.
Da li si jedina imala snage da staneš rame uz rame.
Nisi kao druge čekala sa strane.
Pitam se,
koliko čovekovo strpljenje traje.
Da li mu neostavrena želja nebitna postane.
Da li može toliko da mu se svidi neko koga ni ne zna.
Da li može o nekome toliko misliti.
Misliti stalno.
I ako nismo ništa imali,
samo jednom smo se nežno gledali.
Ne znam kako da ne mislim o tebi.
O osobi sa kojom nisam ništa imao.
A kao da sam sa tobom svet osvajao.
- Ne znam.
