Jutarnje svetlo moje tame

32. Rođendan...nastavak

JANA

Dok plešem sa ujakom gledam u  mog dečka, kako čudno zvuči ali da, i ja , jedna jadnica, bogaljka i  ko zna kako su me još zvali imam dečka.Trebalo je vremena, borbe sa vetrenjačama i sa bolešću. Naši lekari greše, cerebrala  nije stanje, da fizički je često to stanje i to nepopravljivo ali je i bolest, i to ona najgora, teško izlečiva i dugotrajna. Fizički stanje, koje se  retko može popraviti ali može. Bar je kod mene moglo. I to zahvaljujući mojim  herojima, mojim roditeljima. Najviše mojoj majci, nikad nije odustala, nikad dozvolila da se osetim manje vrednom. Nikad nije me tretirala kao  bolesnu već kao sebi ravnu. Nije dozvoljavala ni da me tako drugi tretiraju.

Sećam se kako je  majku mog oca  jednom dohvatila i  pritisla uza zid, nakon što je čula kako mi govori da sam bogalj na koga rasipaju novac, uzalud i da  bi najbolje uradila ako bih se ubila. Sećam se da joj je tada zapretila da ako bude uzela i zalogaj hleba u kući, otrovaće joj sina. Bože znam da majka to nikad ne bi uradila ali baba je poverovala u to.Nedelju dana ni zalogaj hleba nije uzela, sve dok jo mama nije  pred svima rekla da  se iskupila za samo deo  svojih reči , i da zbog  njenog sina i muža neće terati da  gladuje više ali da je  novac potrošen na hranu koju ona pokede  bačen novac. I posle toga izašla. 

Mislila sam  da  je to  uradila na molbu mog oca, koji je znao za sve, prenela mu teta Dana. Moja majka nije ni reč nikad rekla. Tada kad je majka izašla okrenuo se ka svojoj majci i rekao:

- Laže, nisam je molio za to, molio sam je da te prijavimo i smestimo u ustanovu. Ali je rekla da je ovo  dovoljna kazna za tebe. Ne slažem se sa njom, i ne, nije mi ona rekla, saznao sam na drugi način i sad ti kažem.Majko ne zarađuješ mi ti novac, ne trošim tvoj novac, u ovu kuću nisi donela ništa.I u pravu je moja žena, novac za tvoju hranu je bačen, jer ti nisi majka, čim takve reči  i savete možeš dati mom detetu.

Posle tih reči ona je pokušala da nešto kaže ali je on  samo ustao i otišao. I sad se  sećam njenog pogleda koji mi je uputila i jeza me prođe. Ali joj je deda rekao da za razliku od mojih roditelja on neće biti nežan i ako me još jednom tako pogleda ili kaže  iskopaće joj oba oka. od tad se sve promenilo, na bolje, ona više nikad nije ostajala sama sa mnom, više nije smela da se približi mojim terapeutima, koje je ranije matretirala i rasterivala. Kako, lako, majka i otac su postavili svuda kamere, svaki korak joj je bio praćen, tad je prestala da dlazi i ona koju je  dovlačila u kuć i obećavala da će se udati za mog oca, Da je ona njena jedina snaja.

- Jano, srećo ujkina, gde si odlutala? - ujakovo pitanje me vrati u stvarnost.

- Nigde ujko? Tu sam, samo znaš  prošlost me često  oseti, sećanja, neverica - odgovorim.

- Kakva sećanja, neverica? - upita me zbunjeno a onda prati moj pogled.

- A  vidim kud ti pogled  leti. Dobar je momak on, Jano - odobravajući mi kaže.

- Znam ujko! Znam i neverujem da me voli, da je moj, mislim još ne mogu da poverujem da sam toliko srećna. Ponekad se plašim  tolike sreće - najzad  iz sebe izbacim  svoj najveći strah.

- Kako misliš ne veruješ mu da te voli ?- ne razume me.

- Ma ujko znam da me voli, ma obožava me . Kažem da ja još ne mogu da poverujem da se svi moji snovi polako ostvaruju i da sam osvjila srce takvog frajera  - pokušam objasniti.

- Uh lepoto ujkina, veruj. Ako je ko zaslužio, onda si to ti. Možda nism bio vde pored tebe i Lene ali  znam sve. Imala si  sreću da ti Bog dodeli takvu lavicu za majku. I ne plaši se sreće, mila moja. Zaslužila si je, toliko godina patnje, pa i nakon potopa sunce na kraju zasija. Auh, evo  tvog dilbera a ja idem u pomoć sestri, eno one koze pored nje...- kaže i  preda me Milanu koji nam je prišao.