ZAPADNA ŠUMA ( ZAVRŠENA)

11. POGLAVLJE

Veo teskobne tišine visio je u vazduhu nakon Ginovih izgovorenih reči. Ono što joj je ispričao donekle ju je i plašilo. Surova sudbina čovečanstva pretila je njegovom uništenju i to baš onda kada je ona uplovila u svoju prvu avanturu. Srce joj je tužno zatitralo.

„Gin, da li postoji još neki način da se poraze Nobare? Ili je mač koji je čarobnjak ostavio jedino rešenje?“ upitala je Ava.
Gin je ogromnom šakom zagladio brkove i bradu.

„Naravno. Ljudi su tokom vekova proučavali razne metale i magično kamenje kako bi napravili sečivo koje može da porazi Nobaru. Razni ratnici, koji su išli s kraljevima u lov, nosili su oružje koje je tada trebalo služi kao test. Mnogo godina je prošlo u neuspehu, ali su na kraju uspeli i oružje je konačno napravljeno. Naravno, ne može da se uporedi s mačem koji je čarobnjak ostavio. Lako može da se slomi ako se ne koristi pravilno, ali je efikasan ako ga dobro obučena osoba koristi. Ljudi jednostavno nisu želeli da sede skrštenih ruku i da čekaju da se nešto desi, želeli su da žive kao i njihovi budući naslednici. Današnje znanje i moć koju je kraljevstvo steklo, rezultat je njihovog napornog rada i proučavanja.“

„Znači, kad dođe dan kada magija nestane, ljudi će moći da se brane?“
„Tako je. Kraljevstvo već vekovima obučava svoje građane, nebitno kog su staleža, statusa ili pola. Svi koji žele mogu biti naučeni da rukuju oružjem. Veliki broj ljudi uvek se prijavljuje na obuku. Mačevi nisu jedino oružje koje može da rani ili ubije Nobaru i ostala stvorenja. Metal se lako oblikuje kada se kuje vrelo. Tako su nastale strele, sekire, koplja i mnogo drugih različitih oružja koja ih mogu ubiti.“


                               ***

Prvi sunčevi zraci preplavili su unutrašnjost šume, probijajući se kroz gusto zbijeno lišće, a svaki trag čudnovate boje je nestao. Princ Kolt bacio je pogled k nebu gde se tama noći povlačila, bežeći od čiste svetlosti. Uskoro će izaći na glavni put i deliće ih samo par sati od kraljevskog grada.
Jašući Senku pratio je teretna kola u kojima se nalazila Ava. Nije je video od jučerašnjeg incidenta i pitao se da li je u redu. Njezin ručak završio je na njegovoj glavi, a na večeri se nije pojavila. Plašio se da je ono što je juče uradio bilo previše za nju. Osećaj krivice ga je izjedao i on više nije mogao da se suzdrži.

„Senko, pomeri njuškom desno krilo tovarnih kola ispred sebe.“

Vuk je uradio kako mu je bilo rečeno. Kolt je očekivao da zatekne usnulu Avu, ali ga je tamo dočekao njezin prazan ležaj. Prvo što mu je prošlo kroz glavu jeste da se nije vratila u kola već da je pobegla. Šuma je bila opasna za nekoga ko je čitav život poznaje, a kamoli za nekoga ko se nalazio prvi put u njoj. Panika ga je prožimala, uvlačeći ga u tamu najgorih misli. Nije znao kako da reaguje, želeo je istog trenutka da se bez reči vrati do mesta gde su pravili pauzu za ručak i da je potraži. Bila je to suluda ideja, jer je možda bilo prekasno. U trenutku kad je hteo da zaustavi celu pratnju, čuo je dobro poznat melodičan glas.

Sa osećajem kao da ga je neko polio hladnom vodom, poterao je Senku prema prednjem delu kočija gde je zatekao Avu kako sa uživanjem ćaska s Ginom. U neverici što je ipak tu, Kolt je progutao knedlu olakšanja. Primetivši nešto krajičkom oka, Gin i Ava su se okrenuli prema njemu.

„Dobro jutro vas dvojica“, veselo ih je pozdravio Gin.
Senka je klimnuo glavom, dok ih je Kolt nemo posmatrao. Posle par dugih trenutaka Ginove reči su mu došle svesti.
„Dobro jutro i vama.“ Pažljivo je bacio pogled prema Avi, a ona mu je tek kratko klimnula glavom.
„Kolte, izgledaš uznemireno. Da li je sve u redu?“ upitao ga je Gin sa zanimanjem.
„Ništa bitno“, odgovorio je.
„Previše razmišljaš. Želiš li malo moje čuvene sušene svinjetine? Dobra je za dušu i telo!“ veselo mu je ponudio Gin.
Kolt se premišljao, ali je na kraju odlučio da uzme jedan štap. Voleo je Ginov specijalitet koji je bio najbolji u kraljevstvu. Senka je pogledao u Kolta pa u Gina.

„Nemoj misliti da sam zaboravio na tebe. Želiš li i ti malo?“ obratio se Gin Senci.
„To se podrazumeva. To je najbolja sušena svinjetina koju sam ikada probao.“
Dubok i hrapav glas prenuo je Avu iz misli. Šokirano je pogledala vuka koji je upravo izgovorio te reči. Istog momenta skočila je na noge i u neverici gledala čas u Kolta, čas u Gina, čas u Senku.

„On priča?!“ glasno je upitala. Ljudi koji su se kretali napred, okretali su se u njezinom smeru da vide šta se dešavalo.

Gin se grohotom nasmejao i pružio ruku punu štapića prema Senkinim ustima. Senka je pažljivo obuhvatio sve jezikom i počeo da žvaće. Kolt nije znao šta da odgovori. Nije znao kako da joj objasni sve, pošto joj nije ispričao ništa o šumi i njezinim stanovnicima. Gin se umešao pre nego što je Kolt stigao bilo šta da smisli kao odgovor.

„On je Demor“, kratko je rekao Gin.
Ava je raširila oči. Bila je zapanjena. Mislila je da je samo običan vuk natprirodne veličine. Da je jedina životinja koja je zadržala svoj pravi oblik, ali da je porasla.
„Kako ona zna za Demore?“ Kolt je upitno pogledao Gina.
„Rekao sam joj sve što znam“, veselo je odgovorio Gin.
Koltovo lice se smrknulo, žacnut što to nije bio on. „To sam trebao ja da uradim.“

„Oho, oprosti Kolt, ali mlada dama me je pitala i ja prosto nisam mogao da odolim da joj ne ispričam sve što znam.“
„Kao da bih tebe išta i pitala“, odsekla je Ava.

Kolt ju je utučeno pogledao. Nada da ju je ljutnja prošla, isparila je kao da nikada nije ni postojala. Senka je progutao svoj obrok i uzvratio pogled Avi koja nije skidala pogled s njega. Vuku je sad bilo neprijatno. Svidela mu se istog momenta kad ju je ugledao, ali mu je smetalo što je tako intenzivno buljila u njega. Nije to voleo kod ljudi i to što su ga tretirali poput kućnog ljubimca. On je bio legendarni Demor. Krenuo je nešto da kaže, ali ga je Ava pretekla.

„Neverovatno.“
„Molim?“ zbunjeno je upitao vuk.
„Prelep si isto koliko si i veličanstven.“
Sva trojica su je s čuđenjem pogledali, a njezine oči su sijale od uzbuđenja.
„Veliko mi je zadovoljstvo da budem u blizini stvorenju koje zrači prelepom energijom. Drago mi je da govoriš, bila bi šteta da je suprotno.“
„Zar se nisi malo pre uplašila?“ još zbunjenije ju je upitao Senka.
„Ne, samo sam bila iznenađena. Prvi put se srećem s Demorom. Očekivala sam da izgledaju drugačije, strašno i izvitopereno. Ali ti si prelep i tvoja aura zrači nekom toplotom.“

Senka ju je postiđeno pogledao. Imao je osećaj da mu krzno nije bilo crno, rumenilo koje ga je upravo oblilo izbilo bi na površinu. Nije znao šta da kaže. Ljudi su obično reagovali sa strahom. On je bio Demor i lako je mogao da ubije čoveka ako bi to poželeo. Mnogi koji su pokušali da ga dodirnu bili bi lakše ili teže povređeni, jer su imali iskvarene namere. Ava je bila drugačija.

„Drago mi je da to čujem.“
„Želela bih toliko toga da te pitam.“
Senka nije znao šta da kaže. Bio je zatečen. Za svojih godina života, a imao ih je mnogo, nije doživeo ovakvu reakciju od ljudskog bića. Njegov osećaj da je dobra osoba i ovaj put ga nije prevario.

„Mogu ja da ti odgovorim na njih“, umešao se Kolt.
Senka je bacio ovlaš pogled k njemu. Znao je da je princ napravio grešku koja je razbesnela Avu i da je na ovaj način želeo da se iskupi i izgladi odnos s njom. Tako da je odlučio da razgovor prepusti njemu.

„Ko je tebe šta pitao?!“ ljuto mu je odbrusila Ava.
„Ali…“ pokušao je Kolt.
„Jesi li ti Demor?“ upitala ga je Ava.
„Ne…“ Kolt se nesigurno počešao po glavi.
„Onda se ne mešaj. Nemoj misliti da sam ti oprostila za ono od juče. Želim lično od Senke da čujem njegovu priču.“ Prkosno je prekrstila ruke preko grudi i ljutito ošinu Kolta pogledom.
„U redu. Za sat vremena izlazimo na glavni put. Tu ćemo napraviti pauzu za doručak. Tada možeš ispitivati Senku koliko god želiš dok ne krenemo. Čim doručkujemo, krećemo odmah i trebali bi da stignemo pre ručka u kraljevstvo.“

Iznenađena što su se tako blizu nalazili cilju, uputno je izvila obrvu. „Još malo stižemo u kraljevstvo Peridot?“
Kolt je klimnuo glavom, ozbiljnog izraza zbog prekora.

„Tako je. Imaćeš priliku da vidiš glavni grad i palatu.“
Ava se s oklevanjem nasmešila i klimnula glavom, a Kolt i Senka su se vratili iza kola.

Ava je gorela od nemog uzbuđenja. Lično je mazila Demora i bila u njegovom prisustvu, takođe je i pričala s njim. Jedva je čekala doručak, jer je umirala od gladi. Na kraju svega, bili su blizu kraljevstvu. Ovo je bio njezin prvi put da poseti mesto koje nije Zimel i da upozna njegove stanovnike. U knjigama je viđala kako izgledaju prestonice i palate, i pitala se da li je to sve tako i uživo ili je bila laž.

Ljudi su se kretali prema glavnom putu, a kola su se njihala i truckala. Ava je osetila umor. Nije spavala cele noći. Protegla se i glasno zevnula.

„Hej, Gin. Ja se vraćam unutra da malo odspavam. Probudi me kad bude vreme za doručak. Ne želim da izgubim ni minut vremena sa Senkom.“
Gin se grohotom nasmejao. Zabavljala ga je njezina radoznalost.

„Naravno. Pokušaj da se naspavaš koliko god možeš.“
Ava je klimnula glavom i uvukla se unutar kola. Umorno je dopuzala do svog ležaja i umotavši se ćebetom poput čaure, odmah je utonula u san.