ZAPADNA ŠUMA ( ZAVRŠENA)

24. POGLAVLJE

Kasno jesenje sunce lenjo se spuštalo iza krošnji šume. Njegovi zraci gubili su bitku protiv tmine noći i sporo se povlačili, dok su sa svakim atomom njihove preostale energije pokušavali da zadrže zagasitu svetlost.
Stanovnici Zimela polako su se povlačili sa useva, umorni i prašnjavi željno su maštali o toploj kupki i mekanom krevetu.

Vojnici kraljevstva Peridot kružili su ivicom sela, tragajući i za najmanjim odstupanjem koji bi narušavao trenutni mir. Nakon toga bi svoju smenu predavali svojim kolegama koji su pospano zevali, nasuprot tome što su bili noćna smena.

Malo po malo, čarobnjak i njegovi šegrti magijom su palili kristale koji su bili zamena za stare fenjere, bačene u zaborav po njihovom dolasku. Napolju je i dalje bilo vidljivo, ali svetlost njihove magije bila je jak kontrast nadolazećoj tami.

Visoka i vitka prilika u tišini stajala je kod okna prozora, dok ju je gutala tama unutrašnjosti prostorije. Njezino disanje bilo je previše plitko da se gotovo nije ni čulo. Ništa nije odavalo njezino prisustvo.

Plavetnilo njezinih očiju gutalo je spoljni prizor s nekom izopačenošću koje nije bilo odavano na njezinom izboranom licu. Mlitave staračke usne skupile su joj se u tanku liniju i ona je čvrsto stisnula ruke koje su se zaštitnički držale iza njezinih pravih leđa. Obrve koje gotovo nisu ni postojale, napravile su još više dubokih brazda na njezinom licu.

Mogla je da oseti bes kako ju je kidao u grudima dok je posmatrala nevinu sreću glupih seljana. Da samo nije bilo te greške zvana Ava, stanovnici Zimela joj nikada ne bi okrenuli leđa.
Nakon što je Ava napustila selo, poglavar je sa ostalim bitnim članovima veća detaljno istražio Dijanino sirotište.

Glupa derišta. Pomislila je s gađenjem na svu decu koja su iste sekunde poletela u zagrljaj svojim spasiocima. Nakon toga podignuta je tužba protiv nje i odmah poslata vrhovnom sveštenstvu. Odgovor je stigao vrlo brzo i ona je izbačena iz parohije. Njezino mesto zauzela je mlađa i lepša sveštenica, čiji je osmeh hvatao muška srca u zamku.

Poglavar je dopustio da ostane u selu, ali je izbačena iz svog doma u kojem je provela decenije. Kao milostinju, dozvolili su joj da se useli u napuštenu kućicu koja je više podsećala na šupu. U početku se bojala da bi se svakog časa mogla obrušiti i ubiti je na spavanju, ali vremenom se navikla na škripu trulog drveta kroz čije se rupe nemo provlačio hladan vetar i prkosno zavijao.
Bila je osuđena da u svojim kasnim pedesetim radi na poljima sa ostalom „stokom“, koja joj nije pokazala ni trunku poštovanja nakon svih tih godina koje je žrtvovala dok se molila Bogu za njihov spas.

Mogla je da oseti težinu svakog pojedinca, dok bi u njezinom smeru dobacivali psovke ili kad bi je neko pljunuo u lice. Sve je trpela sa strogom smirenošću, znala je da se bližio dan kada će svi platiti za grehe. Kazna koju su zaslužili uskoro će pokucati na vrata.

Olabavila je čelični stisak i lakim pokretima stresla današnju prašinu od useva, a potom se uputila delu prostorije gde se nalazio mali sto. Mrak joj je prijao i u njemu se snalazila poput noćne životinje koja je rođena u tami. Daske su preteći pucketale sa svakim njezinim korakom, ali ona je i dalje pravo marširala prema svom odredištu. Mršavom rukom povukla je mali tronožac i sela na njega.

Na stolu je opipala šibice te ih brzo protresla kako bi čula da li joj je ostala još koja. Tiho šuštanje se jedva primetno provuklo do njezinog sluha. Pažljivo je otvorila kutijicu i napipala jedinu preostalu šibicu, upalivši je uz brzi pokret. Pažljivo je prinela plamen fitilju istrošene sveće, kojoj je ostalo samo još par minuta pre nego što zauvek nestane.

Diana je procenila da će to biti dovoljno vremena i ne traćeći dragocene sekunde, izvukla pohabanu hartiju te brzim pokretima naškrabala nekoliko rečenica. Pogledom je prešla preko čitkih slova i sigurna da je obavila sve kako treba, zadovoljno klimnula glavom baš u trenutku kada je svetlost sveće zamrla.

Ustala je sa svog mesta i uputila prema izlazu. Trebalo joj je svega par koraka do vrata. Mesto u kom je stanovala imalo svega dve prostorije, jednu u kojoj se nalazila, gde je spavala i jela, i drugu koja je predstavljala kupatilo, ako se tako moglo nazvati.
Uhvatila se za zarđalu bravu i s manjim naporom otvorila vrata. Hladan vazduh koji je najavljivao početak zime, pokuljao je u unutrašnjost. Bleda sumaglica joj se komešala oko nogu, dok je mala prilika stajala tacno ispred nje.

Nešto što je ličilo na mačku istog trena se podiglo na svih šest nogu i prišlo joj, okruživši oko nje i okrenuvši joj leđa.
Diana se sagnula i zakačila smotuljak za mačiji vrat, nakon čega je životinja nestala zajedno sa izmaglicom.
Bivša sveštenica još je neko vreme gledala u prazno, bez ikakvih misli ili osećaja kajanja. Osetila je kako joj je jeza prošla telom i nakratko se stresla. Shvativši da joj je sada ostalo samo da čeka, povukla se u tamu njezinog trenutnog života i zatvorila vrata za sobom, prekinuvši tako svaki kontakt sa spoljnim svetom.

                               ***

Jedan od stražara glasno je zevnuo, dok je rukom brisao oko koje mu je zasuzilo od umora.

„Nisi se naspavao?“ upitao ga je kolega koji je krajičkom oka bacio pogled na njega.
„Ne baš. Ceo dan me proganjaju noćne more.“
„O čemu sanjaš?“
„Ne znam. Kad se probudim sve zaboravim, ali znam da se nastavi čim ponovo zaspim.“
Bilo je to sve što su rekli. Razgovor je zamro nakon te rečenice i pustili su da tišina zavlada između njih. Bat koraka praćen zveckanjem metala narušio je tišinu i dvojica stražara uprla su pogled prema pridošlici. Njihov nadređeni ih je pozdravio i oni su mu uzvratili.

„Da li je sve u redu, gospodine?“ upitao je stražar koji se žalio kolegi na noćne more.
„Nisam siguran“, odgovorio im je zapovednik.
Dvojica muškaraca pogledala su se zbunjeno, a potom su pogled uputili čoveku koji se niotkuda pojavio i gledao u tamu šume. Nisu morali da postavljaju nikakvo pitanje, jer je odgovor došao sam.
„Tama šume polako nestaje.“

Jeza je strujala njihovim telima i osetili su teret hladnoće koji je odavao njihov oklop. Vrlo dobro su bili upoznati s novonastalom situacijom. Nisu mogli da poreknu izgovorene reči, jer je to bila istina. Bili su upućeni u čitavu situaciju, ali po prvi put od dolaska u Zimel, primetili su kako je tama sve bleđa i bleđa.

Kada bi se dovoljno skoncentrisali, mogli su da uoče isijavanje čudnovatih boja. Trojica muškaraca koji su predstavljali štit ovog sela, nemo su stajali dok su s velikom knedlom u grlu posmatrali senke koje bi s vremena na vreme zaklanjale svetlost unutar šume.

                               ***

Narandžasta nijansa pomešana s vatrenocrvenom gutala je nebesa. U maloj prostoriji za trošnim stolom sedela je dobro poznata lepotica duga platinaste kose. Sašine oči nijanse morskih dubina, razmenjivale su pogled s Dijaninim ledenim.

Saša se široko osmehivala, dok je isprepletanih prstiju očekivala da bivša sveštenica razbije tišinu. Diana je ipak bila tvrd orah i nije se usuđivala da išta izgovori dok joj ne bude odobreno. Njezin pogled bio je fiksiran za Sašin, ali je jasno mogla da vidi dva stvorenja koja su stajala iza nje i tako joj obezbeđivala punu zaštitu.

Bili su visine ljudi, ali su obe prilike imale dva roga koja su rasla iz potiljka i vijugavo se pružala do iznad čela. Njihov grudni koš bio je gotovo proziran i mogla je jasno da uoči ritmične pokrete nečega što je isijavalo crvenom nijansom i što je trebalo da predstavlja srce. Duge ruke, uokvirene snažnim mišićima, bile su položene uz njihova tela, dok su se na prstima nalazile kandže oštre poput žileta. Njihova lica nisu delovalo ni malo užasno kao što je očekivala. Moglo se reći da su bila slična ljudskim, ali se ipak mogla videti velika suprotnost.
„Drago mi je da si donela ispravnu odluku“, rekla joj je Saša i prekinula tišinu koja je delovala kao da je trajala čitavu večnost.

„Ja sam svoju odluku donela istog momenta kada si mi je saopštila. Samo sam čekala pravi trenutak“, odgovorila je Diana, trudeći se da odgovara sa što većim poštovanjem.
Devojka, koja je na prvi pogled delovala nevino, krila je svoju izopačenost iza vešto napravljene maske.

„Drago mi je što imam posla s mudrom osobom“, rekla joj je Saša.
„Nisam se nadala da će vas moja poruka koju sam poslala sinoć navesti da dođete danas“. Diana je bila iznenađena brzinom njezinog dolaska.
„Vreme je dragoceno, a u dobu koje nam dolazi od velikog je značaja“, sladunjavo je dodala Saša.
Diana je osećala veliku moć koja je okruživala to dete, ali u jednom je mogla i da oseti veliku vrućinu koja je prkosila hladnoj noći. Zvukovi koje su pravili seljani s polja nisu dopirali do njezinih ušiju. Zapravo su se pretvarali u nešto što je podsećalo na iritantno zujanje komaraca.

„Da li se slažeš sa mnom da je ovde postalo previše toplo? Ne volim visoke temperature, jer mi se tada šminka pokvari“, rekla je Saša.
„Zašto ne bi prošetali? Uverena sam da je atmosfera van ove straćare prijatnija“, predložila je Diana, koja je već kretala i hvatala se za kvaku. Uz glasno škripanje otvorila je vrata. Blago se naklonila i pokazala rukom prema spoljašnjosti.

Saša je taj gest prihvatila velikodušno i korakom istinske plemićke dame zakoračila van, praćena svojom zastrašujućom stražom.
Diana ju je pratila u stopu.
Svež vazduh nije postojao, zamenio ga je gusti dim i miris spaljenog drveta i ugljenisanog ljudskog mesa. Veselo pucketanje vatre koja je srećno proždirala sve pred sobom, s ljubavlju je dočekala svoje goste. Diana je zaklopila oči i dopustila svakom njezinom čulu da uživa u tom trenutku. Najviše ju je opuštao umirući vrisak ljudi koji su živeli tu, dok su ih demoni kidali u komadiće, nakon čega bi ih bacali u plamen jer su odavno prešli granicu svoje sitosti. Uživala je u zvuku mesa koje cvrči i zgradama čija se konstrukcija rušila, pretvarajući se u pepeo. Bila je to blagoslovena melodija za nju.

Kad je otvorila oči, mogla je da vidi Sašu kako je radoznalo posmatra. U dubini njezinih očiju primetila je odobrenje za njezino ponašanje. Diana se opako iskezila i jednim hitrim pokretom ruke strgnula drveni krst oko vrata, bacivši ga u vatru slobode.
Ta vera joj više nije bila potrebna, jer je našla novu. Istinitiju i opipljiviju.
Kretali su se bez straha kroz ostatke Zimela, koji je sada bio preplavljen najlepšom nijansom crvene koju je Diana doživela.

Ubrzo su se našli na seoskom trgu, gde se pojavio ogroman procep dugačak par metara i širine livadske rečice. Diana je izvila obrvu, a radoznalost ju je opila. Mogla je da oseti strahovitu energiju koja je kradom izlazila iz pukotine u vidu crne izmaglice. Komešala se i uvijala poput debelih crva koji su bili željni sveže krvi i mesa.

„Ovo je tvoj zadatak.“ Saša ju je prenula iz razmišljanja, a Diana joj je uputila pogled pun pitanja.
„Od danas ćeš se brinuti o ovoj pukotini. Štitićeš je svojim životom ako je to potrebno, kako bi ostala bezbedna. Naravno, ostaviću ti grupu od devedeset Demora otpadnika i deset Nobara nižih rangova, svi oni će biti pod tvojom komandom. Bude li došlo do protivljenja tvojoj volji koja ugrožava tebe i tvoju misiju, odmah me obavesti i za neposlušnosti i nedisciplinu biće pogubljeni.
Diana je klimnula glavom kao znak da je razumela, ali ju je izjedala želja da postavi jedno pitanje od kako su tu došle.

„Slobodno me pitaj“, rekla joj je Saša, preduhitrivši je. Ponovo je imala svoj jezivi osmeh na tom prelepom licu.
Diana nije mogla a da ne oseti trnce na koži, ali uprkos tome, to dete joj se sviđalo. Njezin bistar pogled govorio je da je više od plemkinje i osobe koja je izabrala drugačiju stranu od one za koju se borio njezin narod.

„Šta se nalazi unutar pukotine?“ upitala je Diana.
„Pupoljak.“
„Pupoljak?“ zbunjeno je ponovila Diana.
„Tako je.“ Saša je odvratila pogled od nje i uputila ga prema tajanstvenom prolazu u tamu zemlje. „Pupoljak koji igra bitnu ulogu u našem planu. On će biti cvet koji je rođen u krvi i vesnik njihove smrti.“

                               ***

Kolt je imao utisak da mu u glavi udaraju u bubnjevi koje je jasno mogao da čuje u ušima. Krv u venama ključala mu je od stresa i nervoze. Umorno je protrljao crne vrećice ispod očiju, koje su se širile od neprospavanih noći. Njegove beonjače poprimile su blagu nijansu crvene koja je pretila da se uskoro stopi s njegovom bojom irisa. Uz napor je pogledao u papir ispred sebe, a potom bacio pogled na prenatrpane ulice grada.

Nije bilo moguće da za kratak period organizuju evakuaciju koja će biti dovoljno bezbedna za sve. Od početka sprovođenja plana prošlo je deset dana.

Haos je vladao kraljevstvom i svi su bili iscrpljeni. To je bio najgori scenario, jer kada bi se suočili s demonima i čudovištima, bili bi dosta slabiji u odnosu na njih.

Vriska i plač žena i dece u njemu su budili razdražljivost. Želeo je da se povuče na neko tiho mesto i da… Tužno je pogledao u svoje šake nakon što je shvatio u kom pravcu njegove misli lutaju. Od poslednjeg sastanka na kom je saznao da ona ide u lov, nije imao priliku da porazgovara s Avom. Zapravo, nije to ni želeo. Bio je povređen, jer je tako bitnu stvar krila od njega.

Smatrao ju je sposobnom i veštom, ali je bio uplašen za njezin život. Voleo ju je i nije znao kako drugačije da postupi a da mu se srce ne slomi. Zbog toga je odlučio da se ne pojavi te večeri kada je otišla s Ginom i njegovom majkom.
Znao je da je u očima drugih ispao ološ i osećao se tako, ali nije znao kako da postupi, a da situacija ne ispadne još gora. Da je taj dan krenula za njim, verovatno bi se posvađali i završili bi tako što bi obe strane bile povređene. Bili su previše tvrdoglavi da priznaju svoje greške.

„Kolte!“
Prenuo ga je Kaijev povik i u njegovim se grudima rascvetao cvet straha. Video je u pogledu njegovog prijatelja da se nešto događa i da nije bilo ništa dobro.
Skočio je s krova najviše zgrada odakle je pratio reku ljudi koja se spuštala prema kapiji grada. Poput mačke, spretno se dočekao na noge i hitro prišao Kaiju.

„Šta se događa?“ upitao je s nekom zebnjom u srcu.
„Nije dobro“, uznemireno je rekao Kai.
Bez i jedne dalje progovorene reči, njih dvojica su se uputili do kapije grada. Hitro su trčali sporednim ulicama, vešto izbegavajući gužvu i tako ne privlačeći pažnju na sebe. Kada su stigli, Kolt je osetio kako mu knedla zastaje u grlu.

Trojici muškaraca, koji su bili iz vojske kraljevstva Peridot, falilo je više od pola oklopa. Imali su veliki broj modrica i ogrebotina, ali bez ozbiljnijih povreda. Oči, koje su pravile jasan kontrast na njihovim garavim licima, unezvereno su gledale oko sebe, dok su sa strahom u rukama držali mačeve. Ili njihove ostatke, jer su im oštrice bile slomljene u samom korenu nakrsnice.

Kolt je prišao ocu koji je već uveliko izdavao naređenja ljudima oko sebe. Kada mu se približio, jasno je mogao da uoči bose i garave ljude u ritama koje su nekad bile odeća. Neki su imali dublje posekotine, neki rane na glavama, ali svi su mu delovali u redu i da će preživeti.
Pa, bar trenutne rane.
Odmahnuo glavom, terajući tmurne misli.
Prišao je jednom od vojnika koji mu je bio poznat i postavio mu pitanje koje je sve mučilo.

„Šta se dogodilo?“
Muškarac ga je pogledao i prepoznavši prinčevo lice, strah u tim zelenim očima zamenila je neka vrsta olakšanja i sigurnosti.
„Nobare i Demori otpadnici napali su selo i pobili skoro sve seljane kao i vojnike i glavnog čarobnjaka. Mi smo jedini preživeli. Bilo nas je više, ali su neki zbog teških povreda preminuli na putu do ovamo. Čarobnjakovi šegrti štitili su nas koliko su mogli, ali jedan po jedan je umirao i na kraju je ostao samo jedan koji je nekako uspeo da nas izvuče do kraja.“ Klimnuo je glavom na stranu gde je crnokosi mladić u kasnim dvadesetim dopuštao iscelitelju da ga izleči.

Kolt je takođe klimnuo glavom i čvrsto stisnuo vojnika za rame gde je nedostajao oklop. „Dobro odrađeno. Možeš li mi reći koje je selo u pitanju.“
„Zimel“, odgovorio mu je vojnik.
Kolt se zaledio u mestu. Mogao je da oseti kako mu se glavobolja rasplamsavala. Osećao je Kaijevu prisutnost i auru straha koja nije bila drugačija od njegove.
Dvojica prijatelja su se pogledala, razmenivši neme reči. Kolt se spremao da nešto kaže, ali ga je prekinuo žamor prisutnih.

Njegov otac uveliko se probijao kroz masu koja je sada nepomično stajala na par metara od izlaska iz grada. Kolt i Kai su ga pratili, usput su im se pridružili i Kaijeva verenica i Ginova tri sina. Izbivši na čistinu, dočekalo ih je nešto neočekivano. Sedam veličanstvenih stvorenja visokih dva metra i više prkosila su trenutnom nemiru, jer je njihovo držanje odisalo mirom.

Na čelu sa Senkom, svih legendarnih Sedam vukova mira konačno se okupilo.
Kolt je osetio neko olakšanje.
Neki pokret mu je zapeo za oko i primetio je kako se između njihovog pojačanja nešto probija. Kosa boje sveže krvi prva se prikazala i tad je shvatio da se njegova majka vratila iz lova u pratnji s Ginom i…
Koltovo se srce uzdrmalo, njegovi otkucaji lupali su toliko da je mislio da ga ostali oko njega čuju. Ava se poslednja pojavila bez i jedne ogrebotine, ali nešto je bilo čudno u vezi nje i osetio je kako mu srce preskače od straha.

Njezino preplanulo lice bilo je bledo poput krpe, a oči natečene i crvene. Mogao je da primeti kako se gotovo vukla dok su joj noge neprimetno podrhtavale.

Kai je stao pored njega, promatrajući Avu sa istim zabrinutim izrazom koji je zatim razmenio s njim.
Za to vreme kralj se grlio s Aurorom, želeći joj dobrodošlicu. Njezino uobičajeno vedro lice, puno ponosa i prkosa, bilo je upalo i tmurno, dok se slabašno s dozom tuge osmehivala svom mužu. Kolta je obuzimao strah od nepoznatog, a ono što ga je dokusurilo, bio je Gin.

Čovek koji se i u najtežim momentima smejao, imao je senku koja se navukla preko njegovih bistrih plavih očiju. Vikao je u sebi na svoje telo da se pokrene i da odmah sazna šta se dešavalo, ali nije mogao. Čak ni kada je Ava posrnula i zamalo pala, ali ju je Senka pridržao njuškom za koju se ona zahvalno uhvatila i potom povratila sav sadržaj iz stomaka.

Svi prisutni su bili šokirani, a najviše Kolt i Kai. Aurora se odvojila od kralja Rodžera i zajedno s Ginom uhvatila Avu, koja više nije mogla sama da se drži za Senku. Gin ju je brižno pridržavao, dok ju je Aurora nežno gladila po leđima koja su se tresla dok je Ava povraćala uz glasno kašljanje.
Kolt je krajičkom oka pogledao Mardž, i ona je bivala sve bleđa. Munjevito se stvorila pored Ave u pratnji svojih sinova, čak se i kralj našao pored nje.
Kolt je osetio kako ga nešto gura i on se zajedno s Kaijem okrenuo prema niskoj prilici koja ih je gledala.

„Ne stojite tu kao kipovi“, Suzan je izustila to kao prekor i prošla između njih, okrznuvši ih ramenom. Postiđeni, pošli su za njom.
Sva pažnja bila je usmerena na Kolta kojeg su zbunjivali njihovi pogledi. Strah, zbunjenost i glavobolja sudarili su se jedni s drugim, stvarajući oluju u njegovim mislima, srcu i telu.

„Kolte“, izustila je Aurora i on se ukipio.
Ton njegove majke uvek je bio topao i veseo, sada je bio preplavljen tugom. Susreo se s njezinim pogledom identičnim njegovim. Video je kako joj se suze skupljaju u uglovima. I dalje je imala taj ozbiljan izraz lica koji je prkosio njezinim osećanjima. Znao je da po tom staklastom pogledu želi da pusti bujicu suza i da jeca na sav glas, samo nije razumeo zašto.

„Ava je trudna.“
Šok koji je eksplodirao u njemu, pojačao je glavobolju koja je zamutila njegovu svest. Veo tame, koji se spuštao preko njegovih očiju poput čitave večnosti, jedva je dopustio da vidi ošamućenu Avu koja je već onesvešćeno počivala u Ginovom naručju.
Progutalo ga je crnilo i pao je u san bez snova.