Koliko sam samo knjiga pročitala u nadi da ću moći jednom da opišem koliko me boli i koliko me razara to što me ne voliš. I idalje nema reči koja bi opisala koliko sam besna, ljuta, razočarana na sve što se zove život, na sve što podseća na ljubav i na sve što miriše na tebe.
Nema smisla pokušavati, kad se to ne bira, kao ni dan rodjenja tako ni koga ćemo voleti. Rodimo se tako, nikakvi i slabi, rastemo sa ubedjenjem da smo veliki i jaki, na kraju tek kad se zaljubimo shvatamo da kontrola nikad nije ni bila u našim rukama i da smo daleko lomljiviji nego što smo mislili. I lomila sam ruke i lomila sam nokte. Kosti zarastu, a srce nikad. U to sam sasvim sigurna.
Pa se pitam, šta čoveka natera da se prepusti, kada sam zna da je rok trajanja od početka sve kraći. Šta čoveka vodi, kao slepca slepac. Šta ga ubedi da je dostojan i zaslužan nečeg tako velikog i dalekog ,skoro u potpunosti neostvarivog kao što je da bude voljen nazad.
