Имам те неке дане,када заборавим ко сам.
Па никако, нигде, не могу да се нађем. Као да се заборавим на улици или на клупи.
Исто како
ђаци забораве кишобран или опрему за физичко.
И скитам, и лутам, свуда погледам и завирим. Јер како ћу кући без саме себе.
Некада тако тражим, дан два.
Некад и по који месец. Али увек некако на крају се пронађем.
А кад се нађем одем кући.
Јер сам сама себи једини прави дом.
